Beograđani preplavili Tulare

Vidi, tata, nisu loši klipovi kukuruza, iako je suša. Ovako Dragoslav Ignjatović podnosi izveštaj svom ocu Milošu, na terasi nove kuće u selu Tularu kod Prokuplja. Milošu je 83. godina, nedavno je ostao bez žene, pa se o njemu staraju sinovi i snahe.

Ovu kuću gradili su mlađi sin Dragan i supruga mu Slavica, a Dragoslav i Smilja imaju svoju iza nje. Oni žive u Beogradu, a ovamo su na smenu dolazili da nadgledaju roditelje. Sad su u penziji pa ostaju od ranog proleća do kasne jeseni. I rade, kažu, celo imanje: seju kukuruz i pšenicu, imaju voćnjake, bašte, živinu...

– Mi Ignjatovići bili smo najbogatiji u selu. Naš otac Desimir nasledio je imanje i ovde i u Bacu. Na ovom bregu naše je u jednom potesu više od šest hektara. Dole gde je bila škola, pa u Bacu gde je škola i igralište, sve je bilo naše. Imali smo 22 hektara, a posle rata uzeše nam 10. Sad, kažu, vraćaju zemlju, ali treba da se prikupe dokumenti. Ovde su naše četiri kuće Ignjatovića, a zimi se dimi odžak samo iz moje – kazuje starina Miloš.

On priča da su mu braća otišla na škole, a on ostao na poljoprivredi. Pokojni brat Milić bio je lekar, profesor i direktor Urološke klinike u Nišu. Sin mu Ivan ide istim putem. Napravio je ovde lepu kućicu za odmor, ali od rada i nauke nema vremena i da uživa. I Milan, drugi brat, pukovnik u penziji, napravio je kuću u nacionalnom stilu i leta tu provodi.

– Jeste da mi radimo sve poljoprivredne poslove, ali je ovde milina. Imamo lepu vodu, kupatila i sve kao u gradu. A, ovaj vazduh sa Jastrepca, pa pogled na zelenilo okolo i planine u daljini, osveži nas da se u Beograd vraćamo preporođeni – kaže Smilja. Ona veli da je Miloš još od koristi: hrani kokoške i svinje, brine o kući.

Dok idemo sokakom ka Vukajlovićima, primećujemo gotovo pred svakom kućom vozila sa BG registracijom, kao da se ceo Beograd preselio u Tulare. A ovo je selo na sredini kotline Toplice. Ime je, kaže legenda, dobilo po tulcima za strele koje su ovde izrađivane za vitezove na dvorcu Milana Toplice. Posle su Tularci bili čuveni po vinogradima, od kojih danas ima samo četiri-pet. Ni fabrika mineralne vode „Milan Toplica“ ne radi više od jedne decenije, iako je napravljena nova hala, gde su neraspakovane nove mašine. Iz nove bušotine kulja 18 litara vode u sekundi i otiče u reku Toplicu!

Dragoslav Vukajlović, na platou koji u kartama nosi naziv po njihovom prezimenu, obnavlja kuću i dvorište predaka i kaže da ne može da se nadiše svežine i nagleda planina. On je bio poreski stručnjak u saveznoj administraciji.

I Zoran i supruga mu Josipa parkirali su u dvorištu automobil sa BG tablicama. Radili u PKB-u, a sada imaju svoje firme. Obnovili su očevu kuću, koja je sva u cveću. O tome brine Zoranova majka Jula, kojoj je 84. godina. Ona i komšika Milija, kojoj je 91. godina, jedine zimuju na ovom bregu. Dole, ispod kuće, Vukajlovići su zasadili skoro hektar jagoda. I prvi u ovom kraju uveli sistem navodnjavanja kap po kap. Jagode gaje bez pesticida, uz organska đubriva. Lepo napreduju i, uvereni su, imaće bogat rod.

Videsmo još jedan automobil iz Beograda. Iz dvorišta punog voća izađe naš kolega Bogdan Ibrajter Tane. Ovo je, reče, kuća njegove supruge Dobrile iz familije Sinđelić, ona je tu sa unucima, a on se sprema da krene u brda, da piše o usamljenim starcima duž administrativne linije ka Kosmetu. U selu nam rekoše da se Tane čim dođe u Tulare odmah hvata posla. Vredan čovek, a voli poljske radove i selo.