Tražimo pomilovanje: Pismo učenika odeljenja II2 Prve niške Gimnazije „Stevan Sremac“

Sa profesorkom Obradović su kako kažu imali odličan odnos i širili svoje vidike i koja im je bila, ne samo vrsni profesor i pedagog, već i osoba pred kojom su mogli da podele svoje probleme i tajne.

Učenici ne znaju zbog čega njihova razredna više ne radi u Gimnaziji, ali bi bili najsrećniji kada bi opet bili zajedno sa njom.

Oni su pored medija, uputili svoje pismo predsedniku Aleksandru Vučiću, Ministarstvu prosvete i Školskoj upravi Niš.

Pismo prenosimo u celosti…

TRAŽIMO POMILOVANjE

Sada smo u ludim godinama, najluđim, sve nam smeta i ništa nam ne 
odgovara. Sve oko sebe smatramo stranim, čak neprijateljskim. 
Najdobronamerniji savet roditelja je za nas osuda i uvreda, razlog za 
svađu, prek pogled profesora je znak da nas ne vole. Nije to slučaj samo 
sa II/2, već sa celom generacijom koja je dolaskom u srednju škola ušla 
u potpuno neistražen i strašan svet.

Kada jedan mladi čovek uđe u zdanje kakvo je naša gimnazija, on se 
oseti malim, ništavnim, uplašenim, samim. Ono što nam je tada bilo 
neophodno bio je neko ko će nas nežno uhvatiti za ruku i povesti 
tamnim hodnicima tog hrama obrazovanja. U našoj razrednoj Tanji 
Obradović dobili smo mnogo više od toga, ona nije samo vrsni profesor 
i predani pedagog, ona je naš iskreni prijatelj, roditelj, žena kojoj 
smemo da kažemo ono što prećutimo majkama i očevima. Nije ona 
samo ispovedaonica za naše tajne i muke, već čudotvorac koji daje 
savete i preduzima akcije samo da bi nama bilo bolje. 

Kada to radi, sve ipak ostaje u okvirima koje sistem jedne prestižne 
škole propisuje. Nijednog trena sa njom ne skrećemo sa kursa plovidbe 
koja se zove obrazovanje, ali plovimo mirno, sigurno i nimalo nebitno, 
plovimo sa uživanjem. Na našem brodu, ona je neprikosnoveni kapetan, 
u koga ne sumnjamo ni na tren, jer znamo da idemo u pravom smeru. 
Svi dišemo kao jedan, što je retkost, ne samo za pubertetljie koje su se 
prvi put srele tog prvog septembra, već i za porodice. Zahvaljući 
razrednoj, postali smo homogena celina, grupa dece spremne da se 
žrtvuju za kolektiv. Naš „kapetan“ se sa nama otisnuo na najbitniju 
plovidbu naših života i tokom ovih godinu dana neretko uzimao i veslo u 
ruku, a sve sa ciljem da nama bude bolje i da postanemo dobri ljudi, 
spremni za sve teškoće koje će nas u godinama pred nama zadesiti.

Kada neko dobije blago kakvo je naša razredna, on se na sve načine 
trudi da ga sačuva. Mi nemamo mnogo mehanizama da se borimo 
protiv ove nepravde. Mislimo da je to prava reč, možda čak i preblaga, 
jer smo ostali bez prijatelja koji nam mnogo znači, a u celoj toj situaciji 
niko od nas stradalnika nije kriv, ni razredna ni deca. U našim ludim, 
vrelim glavama su se rojile razne ideje kojima smo želeli da skrenemo 
pažnju na sebe. Sve su bile u korenu sasečene tako što nam je razredna 
rekla da takve stvari ne smeju da se čine. Kao i u prethodnih godinu 
dana, to nam je rekla blago, prijateljski, ali autoritativno, bez 
mogućnosti da se ne posluša.

Zato smo sve naše akcije sveli na ovih nekoliko redova. Možda će neko 
uspeti da shvati naš bol i očaj, ako ništa drugo, ostaće našoj Tanji kao 
uspomena i dokaz velikog poštovanja, zahvalnosti i ljubavi. Hvala joj što 
je bila sa nama, što nas je učinila boljima nego što smo bili i što nas je 
naučila da volimo. 

Kao velika srpska pesnikinja Desanka Maksimović, tražimo pomilovanje, 
ne za sebra ili vojnička groblja, već za naše nestašne godine i onu koja 
nas voli i razume. 
II2