Drugo lice Vizantije u Nišu

Oraganizaciju promcije pomogli Udruženje studenata Konstantin Veliki i Filozofski fakultet u Nišu.

Promocija je zakazana za 18. sati, a pored autora, govoriće Milena Repajić, istraživač - saradnik, Jasmina Šarenac Stamenković asistent i Nenad Nikolić, predsednik Udruženja studenata Konstantin Veliki.

O knjizi

„Ideja za knjigu Drugo lice Vizantije nastala je još u decembru 1997. godine tokom mog boravka u vizantološkom centru Dambarton Ouks u Vašingtonu (SAD) gde sam bio u prilici da obavim deo uvodnih istraživanja i sakupim neke veoma važne i teško dostupne izvore, kao i odgovarajuću naučnu literaturu. Zbog mojih mnogobrojnih naučnih i nastavnih obaveza, pisanje Drugog lica Vizantije bilo je usporeno, ali se zato heuristička osnovica neprestano širila. Kako bilo, ishod takvih nastojanja je knjiga koja upravo izlazi pred čitalačku publiku. Ova knjiga je kontrapunktiranje na moju studiju Strah u poznoj Vizantiji, 1180-1453, I-II, Beograd 2000. jer je u njoj slika o Vizantijskom carstvu isuviše obojena tamnim tonovima, što je s obzirom na temu sasvim razumljivo. Nastojao sam da pokažem da je hiljadugodišnja imperija imala i svoje drugačije, vedrije lice. Dve jednostavne činjenice predstavljale su polazište za poduhvat koga sam se latio. Prva uvažava okolnost da je istorija nauka o prošlosti, a druga istrajava na tome da je prošlost sve što se dogodilo. Istoriju, dakle, ne čine samo ratovi, velike ličnosti, epohalni događaji, religija ili administracija, nego i običan svakodnevni život, „mali“ ljudi, prividno manje značajna ili gotovo beznačajna zbivanja. U knjizi sam se bavio ovim drugim pitanjima i zato sam u podnaslovu naglasio da je reč o „nekoliko sporednih tema“, pri čemu je i pridev „sporedne“ ipak samo uslovan i nedovoljno precizan. U šest poglavlja, koje čine Drugo lice Vizantije, svoje važno mesto našli su jedna zbirka šala, medicinski traktat, prosopografske beleške o neznatnim ljudima, fenomen vremena kao trajanja, poljoprivredna enciklopedija i sanovnik. Želeo bih da se budući čitaoci osećaju kao da su u starim kinematografima i da pred njihovim očima promiču slike koje im poput bengalske vatre osvetljavaju jedan nepoznat i zauvek nestao svet.”

Autor