Друго лице Византије у Нишу

Ораганизацију промције помогли Удружење студената Константин Велики и Филозофски факултет у Нишу.

Промоција је заказана за 18. сати, а поред аутора, говориће Милена Репајић, истраживач - сарадник, Јасмина Шаренац Стаменковић асистент и Ненад Николић, председник Удружења студената Константин Велики.

О књизи

„Идеја за књигу Друго лице Византије настала је још у децембру 1997. године током мог боравка у византолошком центру Дамбартон Оукс у Вашингтону (САД) где сам био у прилици да обавим део уводних истраживања и сакупим неке веома важне и тешко доступне изворе, као и одговарајућу научну литературу. Због мојих многобројних научних и наставних обавеза, писање Другог лица Византије било је успорено, али се зато хеуристичка основица непрестано ширила. Како било, исход таквих настојања је књига која управо излази пред читалачку публику. Ова књига је контрапунктирање на моју студију Страх у позној Византији, 1180-1453, I-II, Београд 2000. јер је у њој слика о Византијском царству исувише обојена тамним тоновима, што је с обзиром на тему сасвим разумљиво. Настојао сам да покажем да је хиљадугодишња империја имала и своје другачије, ведрије лице. Две једноставне чињенице представљале су полазиште за подухват кога сам се латио. Прва уважава околност да је историја наука о прошлости, а друга истрајава на томе да је прошлост све што се догодило. Историју, дакле, не чине само ратови, велике личности, епохални догађаји, религија или администрација, него и обичан свакодневни живот, „мали“ људи, привидно мање значајна или готово безначајна збивања. У књизи сам се бавио овим другим питањима и зато сам у поднаслову нагласио да је реч о „неколико споредних тема“, при чему је и придев „споредне“ ипак само услован и недовољно прецизан. У шест поглавља, које чине Друго лице Византије, своје важно место нашли су једна збирка шала, медицински трактат, просопографске белешке о незнатним људима, феномен времена као трајања, пољопривредна енциклопедија и сановник. Желео бих да се будући читаоци осећају као да су у старим кинематографима и да пред њиховим очима промичу слике које им попут бенгалске ватре осветљавају један непознат и заувек нестао свет.”

Аутор