Радници мртве јаме

Иако скоро две деценије постоји само формално, алексиначки рудник као фирма и даље веома активно битише у саставу ЈП за подземну експлоатацију угља ”Ресавица”, а оно што је посебно занимљиво јесте да је овај колектив, и као такав, са 330 запослених, већ годинама најмногољуднији у алексиначкој општини.

Међу запосленима, највише је рудара (свега двадесетак су административци), који из објективних разлога не силазе у окна свог угљенокопа јер су забетонирана. Зато су свакодневно у подземним лавиринтима других српских рудника, изводећи рударске инвестиционе радове, а за свој мукотрпан и опасан посао зарађују месечно, у просеку, око педесетак хиљада динара.

Дакле, осим задржаног старог имена, поменутог броја рудара и релативно очуване управне зграде, сви остали објекти су руинирани и зарасли у коров, док су километри рударских ходника одавно испуњени водом до нивоа реке Моравице.

Радећи посао са седам кора да би прехранили углавном вишечлане породице, садашњи алексиначки рудари, од којих су многи били клинци када је овдашњи угљенокоп затворен, чувају успомене и сећања на стотине погинулих камарата током столетног рударења у овом крају.

- Ми смо, на неки начин, реаниматори, јер својим радом оживљавамо и продужавамо живот осталим рудницима у саставу ЈП ”Ресавица”. Другим речима, изводећи инвестиционе рударске радове, отварамо путеве и стварамо услове за откоп ”црног злата” - каже директор Алексиначког рудника Богољуб Фуртула.

- Колико до јуче незамисливо, сада се поново за рад код нас интересује велики број људи, углавном младих, не марећи за тежину посла - истиче директор Фуртула.

ИСТОРИЈА ОД ВЕКА

АлексинаЧки рудник је, иначе, отворио Белгијанац Јохан Апел, 28. маја далеке 1883. године. Угашен је после више од једног века, тачније 17. новембра 1989. године, пошто се тада догодила највећа колективна рударска несрећа на нашим просторима у којој је погинуло 90 камарата ударничке прве смене.