Hilandar - pravoslavna duša Srbije

Posetioci, još sa broda, mogu da primete brdo Atos kako se uzdiže na 2.033 m visine. U antičko doba na vrhu Atosa nalazio se hram posvećen Zevsu.

Prema crkvenim predanjima Majka Božija je na putu za Kipar, zbog oluje, pristala uz obalu Atoske gore gde je pokrstila mnogobošce koji su tu živeli i tu ostavila jednog od apostola kao učitelja i starešinu a sebe postavila za zastupnicu poluostrva.

Sveta Gora se pod vlašću Rima nalazila sve do 313. godine kada je car Konstantin izdao ukaz o slobodi veroispovesti hrišćana.

Pravo samostalne uprave na Atosu darovano je monasima u 9. veku carskom poveljom i tada se pojavljuje i srpsko, rusko, bugarsko i slovensko monaštvo. Sa padom Vizantije, Sveta Gora je ipak uspela da očuva samoupravu uz plaćanje danka.

Ženama je pristup na Atos zabranjen od 442. godine kada je ćerka Teodosija Velikog posetila manastir Vatoped ali se tom prilikom iz ikone Bogorodice čuo glas koji joj je saopštio da odstupi.

Žene mogu da ostanu na jednom od brodova koji obilaze Atos sa udaljenosti 500 metara od obale, a mogu da posete i neke od metoha - manastirskih imanja, van manastira poput Kakovo nedaleko od Jerisosa.

Posetivši (konačno) Hilandar, sa ovih skoro 50 godina života, mogu samo da kažem da je velika šteta čekati toliko na prvu posetu. Iako se tamo odlazi sa velikom ljubopitljivošću, željom i radošću, razumljiva je i kolebljivost ili čak strah pred pitanjem da li je čovek duhovno spreman i dostojan da poseti ovo mesto gde duže od osam vekova traje molitva i post hilandarskih monaha.

Međutim, kada stignete u Hilandar, bićete primljeni toplo, osećaćete se kao svoj među svojima i dobićete tačno onoliko pažnje koliko je i potrebno. Ne zaboravite da veće pažnje i nema od skoro milenijumske svakodnevne molitve za dobro svih nas u Srbiji, od noćnih bdenija i jutarnje službe koja počinje svakoga dana u četiri ujutro, kada monasi, sa kamilavkama sa velom, kao anđeoske senke promiču iz svojih kelija ka crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice!

I tako, što pre prvi put dođete u posetu Hilandaru, imaćete više vremena da planirate sledeću ili sledeće posete, što ćete svakako poželeti još kada u povratku sa Svete Gore kročite ponovo nogom u luku Uranopolisa.

Blagoslov za posetu i dolazak u Hilandar

Sve detalje o tome kako se prijaviti, tj. tražiti blagoslov za posetu Hilandaru, možete naći na sajtu www.hilandar.org. Ipak, ukratko, evo trenutno važeće procedure. Manastir se može kontaktirati preko broja telefona +302377023797, ali zbog brojnih obaveza hilandarskih monaha, minimalne su šanse da vam neko odgovori na poziv, osim možda ujutru od 8:30 do 9:30 i kasnije, od 11-12 časova. Zato je bolje poslati faks, na broj +302377023494, i dopis nasloviti: "BLAGOSLOV ZA POSETU HILANDARA - OCU SIMEONU", jer je otac Simeon Hilandarac osoba zadužena za posete poklonika i hodočasnika.

U faksu, osim molbe za blagoslov treba poslati i sledeće podatke:

1 - ime i prezime;
2 - broj pasoša;
3 - zanimanje;
4 - tačan datum ulaska na Svetu Goru (ili period u kome bi vama odgovaralo da učinite posetu, pa da iz manastira opredele tačan datum);
5 - vaš telefon za kontakt;
6 - molba da vas manastir najavi za ulazak na Svetu Goru za navedeni datum.

Za pojedince se odobrava uglavnom jedno a za posete grupa isključivo jedno noćenje, s tim što je i za grupe i za pojedince dobro da se što ranije jave manastiru, zbog ograničenih uslova smeštaja, naročito posle velikog požara iz 2004. godine. Po prijemu molbe, iz manastira ćete dobiti odgovor da li možete doći i kada, i to je to.

Kada stignete u Uranopolis, koji se nalazi na trećem, istočnom prstu Halkidikija, na samoj granici sa Svetom Gorom, možete odmah otići po svoju svetogorsku vizu, papir formata A4 koji se dobija u izvršnoj svetogorskoj kancelariji pod imenom "ΓΡΑΦΕΙΟΝ ΠΡΟΣΚΥΝΗΤΘΝ".

A do kancelarije se stiže na sledeći način: kad drumom od Soluna, ili već odakle stižete, uđete u Uranopolis, sa svoje desne strane videćete hotel "Xenia", a zatim sa iste strane nailazite na gradski parking. Odmah pored parkinga, sa mesta gde se nalazi pumpa JET OIL spušta se ka moru mala ulica u kojoj ćete, posle nekoliko metara - sa leve strane, videti pomenutu kancelariju. Na ćošku gde se ta uličica odvaja od glavnog puta možete videti i tablu koja vas upućuje ka toj kancelariji, ali je ona relativno neupadljiva pa će vam ipak biti lakše kad znate ove detalje.

Vizu (ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ) možete preuzeti od 7:30 do 13 časova. Brod za Hilandar (tj. za Svetu Goru) polazi svakoga dana u 9:45, a prodaja karata (na obali, u "glavnoj" ulici, gde se nalaze svi restorani, lako ćete je naći) počinje u 8 časova ujutru.

Papir je kompletno na grčkom jeziku, a na njemu piše vaše ime, broj pasoša i zemlja iz koje dolazite (znaju tu ponekad da pogreše), i još piše koji manastir je vaš domaćin.

Viza košta 25 evra za odrasle, a 10 evra za studente i đake. Karta za trajekt košta 5,5 evra - u jednom smeru.

Jovanjica je prva luka u kojoj trajekt "Sveti Pantelejmon" staje posle Uranopolisa (plovidba traje oko 45-50 minuta).

Osim trajekta, iz luke polaze i brzi brodići - u 8:45 i 10:45 (ako se dobro sećam), ali time ništa ne dobijate (a skuplje plaćate) jer je dolazak minibusa iz Hilandara ionako prilagođen dolasku trajekta "Sveti Pantelejmon" u luku Jovanjica.

Prevoz od luke do Hilandara je besplatan, i traje oko pola sata, po zemljanom, vijugavom putu, kroz bujno zelenilo Svete Gore. Tek pred sam dolazak u manastir otvoriće se čaroban pogled na Hilandar i dolinu ka istočnoj obali Svete Gore.

Ako dolazite kolima u Uranopolis, možete ih ostaviti na već pomenutom gradskom, javnom parkingu, sa čuvarem i rampom. Cena je 8,6 evra za ceo dan, 12,2 evra za dva dana, 3 dana 15,8 evra, i tako dalje.

Sve ono što je dobro da znate o boravku u Hilandaru

Hilandarski minibus će vas dovesti tačno pred ulaz u Manastir. Tamo će vas sačekati monah - gostoprimac, tj. monah koji ima zaduženje da dočeka goste i pomogne im da se smeste u obližnji konak.

Nas je dočekao otac Teodor, a uz njega je tu bilo još i nekoliko momaka koji borave po 2-3 meseca u Hilandaru, i pomažu tamo gde je pomoć potrebna. A za par vrednih ruku posla uvek ima, pa nikada nije naodmet da ponudite i svoju pomoć dok ste u Hilandaru, naročito ako ostajete duže od jednog dana. Kako se to kaže - treba uvek zaslužiti ručak i večeru, pa se tako i naš skromni doprinos ogledao u uspešnom čišćenju ogromne količine boranije, zajedno sa momcima - pomagačima, u hilandarskoj kuhinji, uz poneki gutljaj hilandarskog vina i vode iz bunara Svetog Save!

Pošto siđete stepenicama pored zidina manastira, dolazite do gostoprimnice, gde vas čekaju ratluk, voda i kafa, gde vam domaćini ispričaju one informacije koje su bitne - za početak, daju nekoliko predloga šta biste sve mogli da vidite, u Manastiru i oko njega, uključujući i šetnju do morske obale i manastira Sv. Vasilija, a zatim se, posle upisivanja u knjigu gostiju, smeštate u konak.

Zgrada konaka je izgrađena posle požara iz 2004. godine - pa je sve novo, uredno i čisto, a ne sumnjam da će tako izgledati i za sto godina od danas.

Sobe imaju (uglavnom) po 6-7 kreveta, a postoji zajedničko kupatilo na svakom spratu - uključujući i par tuš kabina, toalete - dakle - potpuno komforan smeštaj.

Možete zamoliti monaha gostoprimca, ukoliko ima vremena, da vas, čim ostavite stvari u sobe, provede po manastiru, pokaže crkvu, lozu Sv. Simeona i bunar Sv. Save, pokaže gde je trpezarija, gde je riznica, knjižara, prodavnica... Ako on nema vremena, obično će se u vašoj grupi naći neko ko je već boravio u Hilandaru, pa ga zamolite za tu malu pomoć prvog upoznavanja sa Hilandarom.

U svojoj sobi zateći ćete pravila ponašanja za vreme boravka u manastiru. Iako je sve to potpuno logično, i možda nepotrebno navoditi, evo ipak kompletne informacije, za svaki slučaj (a i da biste što spremniji stigli u Hilandar i da ne biste oduzimali monasima vreme nepotrebnim pitanjima):

"Poklonicima i posetiocima Sv. Obitelji hilandarske, skrećemo pažnju na sledeće:

1. Gostoprimstvo u Sv. Manastiru traje 1 dan, ukoliko se poklonik prethodno dogovorio sa Manastirom i ukoliko ima diamonitirion - dozvolu za boravak na Svetoj Gori.
2. Umoljavaju se posetioci da za vreme boravka u Sv. Manastiru poštuju svetinju i poredak manastirskog života.
3. Nije dozvoljeno glasno pevanje, buka, glasni razgovori. Upotreba kompjutera, kao i svih vrsta nosača zvuka (bez slušalica) takođe nije dozvoljena, jer se time narušava blagoobraznost zajedničkog života.
4. Snimanje kamerom je zabranjeno, kako u Sv. Manastiru, tako i na celoj Svetoj Gori.
5. Fotografisanje unutar zidina Sv. Manastira nije dozvoljeno. Monahe uopšte nemojte fotografisati bez njihovog blagoslova.
6. Nemojte pušiti unutar Sv. Manastira, i oko gostinskog konaka i svim prostorima za zajednički život. Pušenje je dozvoljeno kod telefona i putem prema moru.
7. U sobama, hodnicima, kao i u toaletima, posetioci su dužni da budu obučeni pristojno.
8. Molimo za mir i tišinu u konaku posle 22,00 časa, radi odmora pred noćno bogosluženje.
9. Nije dozvoljeno donošenje hrane iz trpezarije u sobe (osim uz blagoslov za bolesne), kao i konzumiranje alkohola van trpeze.
10. Molimo da ne kadite u sobama da se ne bi aktivirao protivpožarni alarm. Nemojte iznositi čaršave iz spavaona. Ne zaboravite da zatvorite mreže za komarce na prozorima.
11. Strogo je zabranjeno zadržavanje u blizini gradilišta.
12. Kupanje u moru na celoj Svetoj Gori nije dozvoljeno.
13. Nestanak stvari poklonika se veoma retko dešava; ipak, dragocenosti nosite sa sobom.
14. Deci ispod 12 godina nije dozvoljen boravak u Sv. Manastiru.

BOGOSLUŽENjA:

Poželjno je prisustvo na svim bogosluženjima; prisustvo na Sv. Liturgiji je obavezno.

Povečerje sa Akatistom Presvetoj Bogorodici počinje odmah posle večere. U toku povečerja iznose se ČASNI KRST i SVETE MOŠTI radi poklonjenja.

Pravoslavni koji žele da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama treba da se prethodno pripreme postom, molitvom i ispovešću i da se ranije prijave gostoprimcu. Za one koji su u braku, potrebno je da budu crkveno venčani.

Poklonici su dužni da na bogosluženja dolaze pristojno obučeni (pantalone, dugi rukavi, čarape). Nije dozvoljeno kretanje po Sv. Manastiru i prisustvo bogosluženju u sportskoj odeći.

Klirici i monasi se umoljavaju da u crkvu i na trpezu dolaze u rasi i sa kamilavkom.

Nepravoslavni posetioci bogosluženjima prisustvuju u srednjem delu crkve (u priprati).

Molimo da na dan odlaska napustite konak do 9,00 časova i stvari odložite ispred trema kod telefona. Za način odlaska iz Manastira poklonici treba da se dogovore sa gostoprimcem. Za odlazak u druge Sv. Obitelji (manastiri, skitovi, kelije) potrebno je da unapred dobijete njihovo odobrenje. U protivnom vas neće primiti, i postoji opasnost da vam se ubuduće zabrani ulazak na Sv. Goru.

Evo još par komentara uz ova pravila ponašanja: U Manastiru nam je rečeno, što se fotografisanja tiče, da je fotografisanje (ipak) dozvoljeno i u manastirskoj porti - tj. da je strogo zabranjeno (samo) fotografisanje u crkvi Sv. Vavedenja i u manastirskoj trpezariji. I ponovio molbu da se nikada ne slikaju monasi bez njihovog blagoslova.

A što se tiče pušača, iako postoji ta kućica-trem ispred ulaza u manastir gde se može zapaliti cigareta (kod telefonskog aparata - s kojeg se može telefonirati, uz telefonsku karticu), iako postoji i ta 2,5 kilometara dugačka staza do mora, evo da i ja ovim putem apelujem da probate da izdržite taj jedan dan bez cigareta! Uvek postoji taj promil opasnosti da neko baci užareni pikavac negde gde ne treba, i da se izazove, daleko bilo, požar na Svetoj Gori - pa valjda je to dovoljno za jednodnevno uzdržavanje od duvana? A ako je to nekome prevelika žrtva - da podsetimo da poseta Hilandaru nije obavezna.

Evo i RASPOREDA BOGOSLUŽENjA I TRPEZE:

- Večernja služba je u 17,00. Večera je odmah posle večernje službe, a Povečerje je odmah posle večere.

- Jutarnja služba počinje u 4,00 (polunoćnica, jutrenje, 1, 3, 6-ti čas, Liturgija). Ručak je odmah posle Liturgije.

PREVOZ POKLONIKA

- za Dafni u 9,45 (u slučaju da iz Hilandara nastavljate posetu nekom drugom manastiru, ili idete u Kareju, i slično. Ili - ako želite da se provozate trajektom uz zapadnu obalu Svete Gore do luke Dafni, a zatim da se vratite u Uranupoli - prim. S.O)

- za Uranupoli u 12,20.

Za odlazak u druge Sv. Obitelji (manastiri, skitovi, kelije) potrebno je da unapred dobijete njihovo odobrenje. U protivnom vas neće primiti i postoji opasnost da vam se ubuduće zabrani ulazak na Sv. Goru.

MANASTIRSKA KAPIJA

Otvara se u 3:30h a zatvara u 21:30h.

Važi što i za druge pravoslavne manastire - očekuje se da budete pristojno obučeni, u tamnijoj odeći, dugih rukava, bez "englesko-američkih" aplikacija i natpisa po majicama, sa dugačkim pantalonama, čarapama, obućom – što jeste malkice nezgodno tokom vrelog grčkog leta. Opet, ako vam svi ovi "zahtevi" izazivaju nelagodu, opet važi isto - poseta Hilandaru nije obavezna. Sa druge strane, u manastiru vam niko neće ništa zameriti, naročito ako prvi put dolazite, ali eto, sada - kad sve znate, ponašajte se smerno i pristojno, u skladu sa viševekovnim redom u "kući" u koju dolazite.

Hilandar, konačno!

Manastir Hilandar je jedan od 20 svetogorskih manastira, sa istorijom dužom od 800 godina. Davne 1198. godine, vizantijski car Aleksije III Anđel je u Carigradu svojim Prvim zlatopečatnim slovom darovao monahu Savi, izaslaniku Vatopeda, tadašnje razvaline starijeg grčkog Helandarijevog manastira, pa je Sveti Sava, uz očevu podršku, krenuo u obnovu ovog manastirišta.

A o tome kako su ovaj manastir nasledili prepodobni otac naš Simeon i Sava smerni, sve piše u Hilandarskom tipiku Svetog Save, u drugom slovu:

„Oče blagoslovi! Ovaj naš sveti manastir, kao što znate, opustelo beše ovo mesto od bezbožnih razbojnika. A kada je k meni došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah (a ovo mesto ne može se uporediti ni sa jednim na zemlji), zbog težnje prema vrlini i nju tražaše vatreno, hoteći da primi naš monaški lik. Ranjen vrelom ljubavlju prema ovom i božanstvenim pokrenut Duhom, čuvši preslatki glas koji govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, carstvo svoga otačestva ostavivši i sve što je na zemlji, i pobegavši iz sveta koji zarobljava dušu, dođe u ovu pustinju meseca novembra u 2. dan u godini 6706 (1197). I htede on blaženi, da kao što tamo opravda svoje carstvo, tako i ovde. Zaželevši da zavas nađe vama mesto spasenja, izmoli u cara ovo pusto mesto i uze mene grešnoga iz Vatopeda, i nastanivši se na ovom mestu i ostavši neko malo vreme sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, 8 meseci u tome, pređe u večno blaženstvo.“

Saborna hilandarska crkva posvećena je Vavedenju Presvete Bogorodice, a na centralnom mestu u crkvi, na igumanskom mestu nalazi se čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice, na istom onom mestu gde se, krajem 15. veka, svojom i božjom voljom našla u trenucima razmirica oko izbora novog igumana. Sve priče iz Hilandara, pa tako i o "Trojeručici", mešavina su istorije, činjenica, predanja, legendi, uslišenih molitvi i čuda. Jedna priča "proziva" sledeću, a ova opet sledeću, pa tako - dok ste u Hilandaru, slušajući priče monaha, gostiju i čitajući knjige, polako i sami uranjate u reku divnih hilandarskih priča.

Ikona "Trojeručica" nastala je davno: po jednoj priči naslikana je rukom jevanđeliste Svetog Luke, koji ju je zatim dao Svetoj Bogorodici da mu ona da svoj sud o njoj, a ona je, kako joj se ikona dopala, prislonila ruku na nju, i tu je ostao trag njene - "treće" ruke. Druga priča vezana je za Sv. Jovana Damaskina, tadašnjeg pomoćnika kalifa Damaska, prestonice Sirije, kome je pomagao u pitanjima vezanim za hrišćansko stanovništvo. Spletkom ikonoboraca, Jovan Damaskin bio je teško optužen kod kalifa, koji odluči da se njegovom pomoćniku za kaznu odseče desna ruka. Uspevši da dobije nazad odsečenu šaku, Jovan se pred ikonom Presvete Bogorodice cele noći molio za isceljenje svoje ruke, na šta je Bogorodica uslišila njegovu molitvu. Zbog radosti usled ovoga događaja, Sv. Jovan je na donjoj levoj strani ikone postavio srebrnu ruku, sličnu odsečenoj, posle čega je ikona dobila današnji naziv - "Trojeručica".

Prešavši kasnije u Lavru Sv. Save Osvećenog u Palestini, priklonio se proročanstvu Sv. Save Osvećenog da će u Lavru, u narednim vekovima, kao poklonik doći jedan carski sin, po imenu Sava, i da će pri njegovom poklonjenju grobu, pričvršćeni igumanski štap pasti na zemlju. Tome carskom sinu će se, po ispunjenju proročanstva, tada dati taj igumanski štap, ali i ikone Bogorodice "Mlekopitateljice", kao i "Trojeručice". Tako se i desilo, davne 1217. godine. Sveti Sava je ove svetinje doneo na Svetu Goru - tako da se danas štap i ikona "Mlekopitateljica" mogu videti u Kareji, a "Trojeručica" - u Hilandaru.

"Trojeručica" je 1347. godine data caru Dušanu, kao blagoslov manastira, a u istom veku, na nepoznat način, prelazi sa carskog dvora u manastir Studenicu. Početkom 15. veka, pred napadom Turaka, monasi Studenice su, spasavajući svetinje od pljačke, učvrstili ikonu "Trojeručicu" na samar jednog magareta i poterali ga, uz molitvu da ikona dođe na sigurno. Ikonu na magaretu nađoše monasi, čudom, nedaleko od manastira Hilandar i čim su je monasi preuzeli, magare pade mrtvo. Na tom mestu i danas stoji kapela - pokloničko mesto, par stotina metara od manastira, na putu ka obali i pirgu kralja Milutina.

Ikona „Trojeručica“ je najveća svetinja hilandarske crkve, zajedno sa mestom gde su počivale mirotočive mošti Svetog Simeona. I ne samo hilandarske crkve već i celog pravoslavnog sveta, za šta je najbolji dokaz i doček „Trojeručice“ u Solunu, pre nekoliko godina.

Hilandar je inače manastir u kome se nalazi najviše čudotovornih ikona. Tako se u crkvi nalaze i "Bogorodica Popska", "Bogorodica koja je urazumila crkvenjaka", "Bogorodica akatistna" i "Bogorodica Dohijarska". U riznici manastira može se videti još i najstarija očuvana hilandarska ikona - urađena kao mozaična - ikona Presvete Bogorodice Putevoditeljke, ili Bogorodica Odigitrija, delimično oštećena, ali neumanjene lepote, ikona pored koje se uprepodobio Sveti Simeon.

Druga velika svetinja u hramu Vavedenja, tj. Sabornoj hilandarskoj crkvi, je mesto gde je nekada bio prvobitni grob Svetog Simeona Mirotočivog, a gde se danas nalazi veliki srebrni sakrofag, kivot, postavljen na to mesto 1973. godine, i delo je umetnika Vojislava Bilbije. On je svoj "trag" ostavio i na steni u blizini manastira gde je uklesan lik Svetog Simeona, a da pomenem da je njegovih ruku delo i skupoceni studenički kivot za prepodobnu Anastasiju, majku Svetog Save (Ane Nemanjić).

Mošti Svetog Simeona prenete su još 1206. godine u Srbiju, gde se i danas nalaze, u manastiru Studenica, a to je učinio Sveti Sava, da bi ih odneo na bezbednije mesto, pred napadima krstaških četa na svetogorska bogatstva, ali i da bi nad njima izmirio svoju braću, Stefana i Vukana.

Još jedna divna hilandarska priča govori o velikoj tuzi koju su monasi osećali kada su mošti Svetog Simeona krenule iz Hilandara put Srbije i o tome kako se igumanu Metodiju (prvom hilandarskom igumanu) Sveti Starac javio u snu i rekao da ne tuguju i da će se desiti jedna velika radost za manastir. Tako se i desilo, i iz zida Saborne crkve izbila je vinova loza, koja rađa i dan danas, i koja je, sa više od 800 godina starosti (ili mladosti, ako računamo da će još hiljadama godina rađati!) najstarija loza, kažu, u Mediteranu. Postoji i predanje da će nad Hilandarom postojati blagoslov Svetog Simeona sve dok i ova loza bude donosila plodove. A ona je zaista pravo čudo - pa se danas mogu videti dve grane loze, debele kao manje drvo, kako se uzdižu nekoliko metara ka pravim zelenim bokorima, olistalom delu, na drvenoj konstrukciji koja povezuje crkvu i obližnji trem stare cisterne. Tako sa jedne strane crkve rastu dve grane loze, a sa druge strane – dva džinovska čempresa, za koja kažu da takođe potiču iz vremena osnivanja Hilandara.

A hilandarska loza je poznata po tome da pomaže bezdetnim parovima da dobiju decu, pa iz svih zemalja u okruženju, a ponekad i iz najudaljenijih krajeva sveta, stižu molbe hilandarskom bratstvu za čudotvornim zrnima grožđa Svetog Simeona.

Hilandarske freske su posebno blago našeg manastira, a najstarije sačuvane su još iz 13. veka (u crkvici Sv. Đurđa, u istoimenom pirgu). Međutim, gde god zaustavite pogled, od fresaka u Sabornoj crkvi, kod oltara, pa u unutrašnjoj i spoljnoj priprati, pa do fresaka u trpezariji, u krstionici pored hrama ili u samom ulazu u manastirsku portu, sačekaće vas divne kompozicije, stvorene baš i jedino za Hilandar. Kako sam jednom pratio službu iz unutrašnje priprate, valjda će mi zauvek ostati pred očima ktitorska kompozicija sa Kraljem Milutinom, nastala 1321. godine.

I tako, ustanete ujutru, pre četiri sata pa krenete iz spoljnjeg konaka ka manastiru i Sabornoj crkvi - a odozgo vas osvetli zvezdani svod, na kojem se ocrtava valjda i najbeznačajnija zvezda mlečnog puta - koliko je sve bilo vedro i jasno te junske noći. Još dok prilazite crkvi, a naročito kada uđete unutra u tminu osvetljenu ponekim kandilom i svećom, i kada počnu polunoćnica (crkvena služba koja se vrši u ponoć i u svaki čas noći do jutra, po noćnoj tišini koja omogućava najbolje uslove za molitveni razgovor sa Bogom) i jutrenje - videćete na sve strane obrise monaha sa kamilavkama i velovima, koji kao anđeoske senke promiču oko vas.

Ulazeći u hram Sv. Vavedenja, i prolazeći kroz priprate i brod crkve, pozdravljajući se sa prestonim ikonama, desiće vam se da vas iznenade, u uglovima crkve, u drvenim klupama uza zidove, pogurene senke monaha u molitvi.

I sve to prošarano mirisima hilandarskog tamjana u zoru. Da li u tim trenucima kod poklonika Hilandara rade emocije, da li se oseti strahopoštovanje pred ovom osmovekovnom molitvom, da li preovladavaju jaki duhovni doživljaji dok se čuje tiha a jasno izgovorena molitva a senke monaha, freski i ikona igraju po hramu - taj odgovor mora svako naći za sebe, jednom, kada ovako dođe na poklonjenje Hilandaru.

Napolju je sve vreme vladala skoro potpuna tišina, tek se povremeno čulo drveno klepalo koje je pozivalo na jutarnju službu i na početak jutarnje liturgije. Unutra se odvijala Sveta Liturgija, valjda potpuno ista kao i onda kada je ovde bio Sveti Sava i njegov otac, Simeon.

Pridev „božanski“ najbolje može opisati ove trenutke.

Pošto se završi Liturgija, odlazi se pred trpezariju, preko puta glavnog ulaza u crkvu, gde se, pored istočnog, spolja frekopisanog trpezarijskog zida - nalazi trem sa arkadama, mozaičnim podom i drvenim klupama, na kojima se sedi i čeka poziv na ručak. Jeste da je u 8 sati ujutru, ali je - ručak! Ti trenuci su i prilika da vidite sve monahe na okupu, pa i za razgovor sa ponekima od njih.

Obroci u trpezariji su nezaboravan doživljaj. Sama činjenica da obedujete u prostoriji iz doba Kralja Milituna, sa početka 14. veka, okruženi freskama, dok u čelu glavnoga stola stoji ikona Presvete Bogorodice, više je nego dovoljna da zahvaljujete Bogu na datom obroku.

Po datom znaku zvonom, tj. „trpeznim bilom“, kako to u tipiku piše Sveti Sava, ulazi se u salu, i zatim proiguman i monasi sedaju za stolove u dnu sale (nasuprot ikoni Bogorodice), a poklonici i ostali gosti i pomagači sedaju redom duž bočnih stolova, uz pomenuti istočni zid.

Posle molitve daje se znak da se počne sa jelom, a za to vreme dežurni monah počinje da čita žitija iz života svetaca, priče iz Starog i Novog zaveta, a posle nekog vremena daje se znak i da se može sipati i vino. Jede se, naravno, u tišini, a ceo obed traje petnaestak do dvadeset minuta. Obroci su, ako smem da primetim, sasvim na mestu - i po kvalitetu i po kvantitetu, i, naravno, posni - a tih dana smo jeli pasulj, pa ukusnu testeninu, potaž sa povrćem, uključujući uvek i svežu salatu iz hilandarske bašte.

Po davanju znaka da se prestaje sa jelom, proiguman govori završnu molitvu, i zatim, prvo monasi, a zatim i poklonici, napuštaju trpezariju. Ispred vrata trpezarije stoji proiguman i blagosilja sve koji izlaze iz sale, a zatim svako nastavlja prema svojim obavezama i poslušanjima.

Inače, period posle ručka je obično vreme za obilazak riznice Hilandara.

Put vodi između crkve i manastirskog dela gde se nalaze monaške kelije, pored pirga Sv. Đurđa, 30 metara visokog (a toga postajete svesni tek kada pirg pogledate sa spoljnje strane Manastira), pored loze Svetog Simeona, pa pored bunara Svetog Save, prokopanog kroz osam metara stene - gde ne možete da odolite a da ne popijete gutljaj vode iz limenog lončeta, pa sve do nedavno obnovljene i urađene riznice - na potezu između Zvonare i pirga Svetog Save.

Taj put od trpezarije do riznice nije duži od pedesetak metara, ali zato svakim korakom i pogledom dotičete neki od osam proteklih vekova, i mogli biste danima da prevaljujete to rastojanje kada bi vam neko pričao sve priče utkane u te zidine, pirgove, bunare i freske.

Riznica se nalazi u velikoj, svetloj, pravoj muzejskoj prostoriji. Ovo je mesto gde ćete videti najveći deo najznačajnijih hilandarskih ikona. Među njima je najstarija očuvana ikona Presvete Bogorodice Putevoditeljke, urađena u mozaiku, iz davne 1200. godine. Tu su i ikone Gospoda Svedržitelja i Presvete Bogorodice - Odigitrije, iz doba Uroša Prvog, pa dve najveće hilandarske ikone, nekada deo kamenog ikonostasa iz doba kralja Milutina - ikone Hristosa Svedržitelja i Bogorodice Milostive. U riznici se nalazi i veliki Deisisni čin, tj. deset ikona sa nekadašnjeg ikonostasa Saborne crkve - sa Presvetom Bogorodicom, Sv. Jovanom Krstiteljem, Sv. Apostolima Petrom i Pavlom, Sv. Arhanđelima Mihailom i Gavrilom i Svetim jevanđelistima. Sve će vam to, uostalom, pokazati i ispričati Otac Simeon kada vas uvede u riznicu.

Pored riznice nalazi se i velika biblioteka, u kojoj se danas čuva preko hiljadu rukopisa, od kojih 74 na pergamentu, skoro 400 hrisovulja i povelja, 76 primeraka stare štampane knjige i 6 ikunabula (najstarije štampane knjige, nastale pre 1500. godine), preko 4500 primeraka starih knjiga i više od 40.000 knjiga, časopisa i novina od 18 do 20. veka.

A kada prođe popodnevna služba i večera, za povečerje se u delu glavnog broda crkve pred monahe i goste-poklonike iznesu mnoge velike hilandarske relikvije, delovi mošti najvećih svetaca Pravoslavlja i srpske i svetogorske istorije, čestice i delovi Časnog krsta, ukratko - nađete se u još jednoj riznici, neprocenjivog bogatstva. Ali sve su to riznice za dušu, a ne za oči.

Blizu riznice nalazi se i crkvica Sabora Svetih Arhanđela, iz 14. veka, a nad njom se uzdiže pirg Svetog Save, prvobitno Sv. Jovana Preteče, visok skoro četrdeset metara i dva veka stariji od crkvice. To je i najveća odbrambena kula Hilandara, kula kakvu ima praktično svaki manastir na Svetoj Gori, a služile su za odbranu od brojnih napadača tokom vekova - od gusara, Saracena, Krstaša, Turaka, znanih i neznanih.

U svakoj kuli, pa tako i u Pirgu Svetog Save, nalazi se po jedna zavetna crkva, paraklis, gde bi se monaška bratstva, pred napadom, povlačila i molila do poslednjeg trenutka - uz Liturgiju i zaupokojenu molitvu, da bi se odatle vaznela direktno na nebo - jer se nijedno bratstvo na Svetoj Gori nije nikada predalo svojim neprijateljima. Osim što je služio za odbranu od vojski i pljačkaša, pirg Svetog Save je 2004. godine, očigledno, odbranio i Manastir od daljeg širenja požara ka monaškim kelijama i Sabornoj crkvi.

Hilandar, inače, nije nikada osvojen silom, mada je bilo teških (i još težih) trenutaka. Iz pirga je iguman Danilo (kasnije srpski arhiepiskop) rukovodio odbranom od opsade Saracena. Kula je građena u nekoliko faza - od vremena Svetog Save, pa dograđivana za vreme kralja Milutina, a poslednji deo, baš pod samim krovom, krajem 17. veka. Naravno, malo kamenim, malo drvenim stepeništem, možete se popeti do vrha kule, i uživati u pogledu. Neki od tih pogleda, ali kroz objektiv svoga foto-aparata, sigurno ćete poneti i kući.

Jedan od načina da pomognete obnovu Hilandara je i kupovina u manastirskoj prodavnici. Šta god kupili, poneli i poklonili odavde - učinićete dobro. Na raspolaganju su vam brojne knjige, brojanice, mirišljavi tamjan, krstići, slavske sveće, pa i ukusna i veoma jaka hilandarska rakija, koja aromom podseća na grčki uzo.

Blizu novih konaka, koje zovu i imenom "senara", nalazi se crkvica Blagoveštenja. U prizemlju crkve nalazi se kosturnica hilandarskih monaha, sa lobanjama svih počivših članova bratstva iz prethodnih vekova. Kako je to neko lepo rekao, Sveta Gora je mesto gde se ljudi ne rađaju već samo umiru. Ali i sama monaška smrt je, na neki način, takođe molitveni čin, jer se ovde nesebično živi, moli i umire za ceo ovaj svet.

Za monahe je rastanak sa bratstvom istovremeno čas susreta sa Bogom, pa ne postoje razlozi za tugu kada dođe kraj ovozemaljskog puta. Kako pre hiljadu godina, tako i danas, monasi se sahranjuju na isti način, bez kovčega, u svojoj mantiji. Posle sedam godina, ili možda kada ponovo dođe vreme za novu sahranu, grob se otkopava i kosti izvade, da bi se oprale vinom i okadile tamjanom. Tada se kosti spuštaju u zajedničku kosturnicu, a lobanja zauzima mesto u onoj prostoriji crkvice Blagoveštenja - ponekad se čak na čelu zapiše ime i godina upokojenja.

Nije to običaj samo u Hilandaru, već u svim svetogorskim manastirima. Kažu da je velika radost kada kosti zamirišu na bosiljak pri iskopavanju, jer taj božji odabir da se baš kroz njih proslavi, govori da smrti - nema, ili što bi Kusturica rekao - da je smrt samo jedna neproverena glasina.