Niški "Branko" u poseti Svetoj gori i Hilandaru

Na putu za Svetu Goru Atonsku i manastir Hilandar, Družina je na poluostrvu Halkidiki prvo posetila Kakovo (Milo Arsenica - Mlin na Arsenici - Vodenica na reci Arsenici), metoh manastira Hilandara. 

Nakon molitvenog obilaska metohijskog hrama i prinošenja voštanica, Družina je nastavila put i smestila se u ribarski gradić Jerisos. Sutradan ujutru, muški deo hora se uputio na Svetu goru. 

Nišlije iz hora ''Branko'' su bezbedno pristigle u Kareju, gde su sa dopuštenjem monaške zajednice odseli u skitu Sv. Andreja Prvozvanog, nekadašnjoj ruskoj, a danas grčkoj bogomolji. U Kareji su niški poklonici posetili dve od tri aktivne hilandarske kelije - Patericu i njenog starešinu oca Dositeja, kao i (is)posnicu Sv. Save Osvećenog u kojoj se prvi molitveno podvizivao Sveti Sava Srpski. 

Inače, ova monaška varošica nalazi se u centralnom, kontinentalnom delu Svete gore, i, modernim rečnikom rečeno, najurbanizovanije je mesto Svete gore sa nekoliko mešovitih trgovina, pekarom i poslastičarom. Po završetku Svete liturgije i obroka u trpezariji, niški poklonici su nastavili put do Jovanice, malog pristaništa manastira Hilandara na zapadnoj strani Svete gore. 

Stigavši u manastir Hilandar, jedna grupa članovi hora je sebi odabrala put i posetu susednom grčkom zilotskom manastiru Esfigmen, dok je druga grupa članova hora krenula ka hilandarskom pristaništu na istočnoj obali poluostrva, usput videvši česmu kralja Aleksandra Obrenovića, krst cara Dušana, maslinu Svetoga Save, visoki i grandiozni pirg kralja Milutina i na kraju pred pristaništem prostrani manastirski vinograd. Svi poklonici, a naročito oni koji dolaze  prvi put u Hilandar, ne mogu se otrgnuti snažnom utisku lepote okolne prirode kao dela Božjeg promisla i delovanja. Popodne su svi bili na večernjem bogosluženju poklonivši se i celivajući svete mošti i ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice. 

Jutarnja služba davno je bila započeta, još pre izlaska sunca. U centralni i najstariji deo hilandarskog Sabornog hrama posvećenog Vavedenju Presvete Bogorodice stupa se kroz dve ulazne priprate, koje zajedno čine jedinstvenu građevinu. Uz pomoć  zlatnih, treperavih, svetlosnih zraka mnogobrojnih kandila i sveća, raspoređenih svuda po unutrašnjosti glavnog hilandarskog hrama, kroz otvore carskih dveri, naslućivalo se lice i stas neumornog vođe niških hodočasnika, prote Branka Cincarevića i oca Dragoslava Lazića u svečanim odeždama za služenje Liturgije.

Nakon završetka Liturgije, jedna grupa poklonika je otišla da poseti najveći manastir na Svetoj gori, ruski manastir Svetog Pantelejmona, dok je druga grupa ostala u Hilandaru i dalje ga istražujući  i diveći se njegovoj  arhitektonskoj lepoti, raznovrsnom prirodnom okruženju, ali i onom najbitnijem, njegovoj duhovnoj energiji, snazi i miru koju bezmerno daruje poklonicima i posetiocima. 

U tom detaljnijem obilasku manastirskog kompleksa i njegove okoline primećujemo i veliki deo starog, u požaru stradalog, a sada obnovljenog manastirskog konaka, kao i veliko gradilište levo od glavne ulazne kapije ka veličanstvenom, visoko ustremljenom ka nebu, pirgu Svetoga Save. U čekanju na povratak u Uranopolis,  grupa iz Niša se upoznala i sa ocem Kirilom, starim monahom po godinama, ali vedrim i čilim po duhovnoj snazi i duhovnim savetima i poukama, koje sa neverovatnom lakoćom i snagom  daruje sagovornicima. 
Ženski deo horske Družine pored odmora u Jerisosu, prisustvovao i pevanjem saučestvovao na Liturgiji u hilandarskom metohu u Kakovu.

Više od polovine poklonika išlo je prvi put na Svetu goru i Hilandar. 

Ovoj i ovakvoj duhovnoj radosti i zadovoljstvu doprinela je celokupna uprava NCPD "Branko", na čelu sa vođom puta, neumornim i svuda prisutnim ocem protom  Brankom Cincarevićem, koji se očinski brižno, ali tiho i nenametljivo, brinuo o svim poklonicima, kao  i o ostalim putnicima.

Branislav  Tikić