Осврт: Образовање у служби напретка

То је свакоме јасно. Јер, по таквима, учени, млади људи, стручни у свом послу, и надасве поштени, то јест, морални, могу да нас уведу у светлу будућност. Ону коју дуго очекујемо. Чини се од како знамо за себе! 

Сад, да ли је ова тврдња потпуно тачна, није сигурно. Јер, неки други, исто тако недобронамерни, оспоравају такво мишљење. Као, по њима, ми данас имамо веома образовану и дипломама потврђену политичку елиту, а видимо колико нам добро иде. А некада смо имали неписменог књаза, деспота и својеглавог самодршца, па смо напредовали и економски и културно и у сваком погледу. Још смо и државу увећали! 

Има ту истине. Донекле. Лако је било у деветнаестом веку. Тада Србија није имала непријатеље као данас. Изузев Аустро-Угарске, Турске, Бугарске, арнаутских банди... Данас, опет, не можемо да кажемо да нас неко воли на претек. Мислим да греши председник Србије када каже да Србија више нема непријатеља. Ако су нам Хрвати пријатељи, затим Тачи, Изетбеговић, Груевски, Ђукановић, Клинтонови, Бајден, Оланд, Меркелова..., какви ли би онда непријатељи могли бити?

Но, вратимо се ми образовању. У већ цитираном деветнаестом веку малена и сиромашна Србија оскудевала је и у писмености. Већина становништва била је неписмена. А и они што су колико-толико умели да користе перо, нису нешто претеривали у тој вештини.

И тадашња политичка елита, предвођена једним аналфабетом у лику Господар Милоша, нормално да је морала најбоље своје изданке у Европу да шаље. Да се образују и да се врате Отаџбини. Да помогну у њеном развоју и просперитету. Баш та сиромашна Србија није жалила новац да ишколује српску младеж на елитним европским универзитетима. Јован Ристић се школовао у Берлину и на Сорбони. У Цириху су учили Светозар Марковић, Пера Тодоровић, Владан Ђорђевић, Никола Пашић. Слободан Јовановић у Цириху и Женеви. Владика Николај Велимировић, такође. И многи други, које због ограниченог простора не можемо ни поменути.

Е, ту је сада разлика између Србије из 19. века и Србије 21. столећа. Србија на срећу данас има многе елитне школе и универзитете. Више нема потребе да се млади шаљу изван матице због образовања. Ако неко и иде у Енглеску, Америку или Швајцарску ради образовања, онда иде о свом трошку, и чешће уз стипендије ових држава. Одлазе најбољи ученици и студенти. Такви требају Европи и Америци. Нама, не.

Србија је довољно богата талентима. Нека иду победници математичких олимпијада, прваци у физици, хемији, компјутерски вундеркинди. Зато они што су остали, још ако којим случајем преферирају политику, масовно уписују високостручне приватне универзитете. Све у тренду, разуме се. И ови блистави умови, уз рад и несебичан политички ангажман, у року и неретко и пре рока допломирају. Потом следе докторати. Тако да Србија не треба да брине.

Не бацамо узалуд паре на школовање младих људи, понекад и нешто старијих, у средњим годинама, на учење по скупим европским градовима. Ово је време кризе, транзиције, реформи... Кад није било? Зашто бисмо се разбацивали кад све то што има Кембриџ, Оксфорд, Сорбона, има и код нас?

Треба похвалити мудрост наше елите. Једини црв сумње огледа се у чињеници да у богатој и декадентној Европи прво образовањем постанеш неко и нешто, а потом напредујеш у својој струци. Тако и у политици, док у Србији прво постанеш важна политичка фигура, а онда следи стицање дипломе и докторат.

Миодраг Тасић

Алексиначке вести