Osvrt: Obrazovanje u službi napretka

To je svakome jasno. Jer, po takvima, učeni, mladi ljudi, stručni u svom poslu, i nadasve pošteni, to jest, moralni, mogu da nas uvedu u svetlu budućnost. Onu koju dugo očekujemo. Čini se od kako znamo za sebe! 

Sad, da li je ova tvrdnja potpuno tačna, nije sigurno. Jer, neki drugi, isto tako nedobronamerni, osporavaju takvo mišljenje. Kao, po njima, mi danas imamo veoma obrazovanu i diplomama potvrđenu političku elitu, a vidimo koliko nam dobro ide. A nekada smo imali nepismenog knjaza, despota i svojeglavog samodršca, pa smo napredovali i ekonomski i kulturno i u svakom pogledu. Još smo i državu uvećali! 

Ima tu istine. Donekle. Lako je bilo u devetnaestom veku. Tada Srbija nije imala neprijatelje kao danas. Izuzev Austro-Ugarske, Turske, Bugarske, arnautskih bandi... Danas, opet, ne možemo da kažemo da nas neko voli na pretek. Mislim da greši predsednik Srbije kada kaže da Srbija više nema neprijatelja. Ako su nam Hrvati prijatelji, zatim Tači, Izetbegović, Gruevski, Đukanović, Klintonovi, Bajden, Oland, Merkelova..., kakvi li bi onda neprijatelji mogli biti?

No, vratimo se mi obrazovanju. U već citiranom devetnaestom veku malena i siromašna Srbija oskudevala je i u pismenosti. Većina stanovništva bila je nepismena. A i oni što su koliko-toliko umeli da koriste pero, nisu nešto preterivali u toj veštini.

I tadašnja politička elita, predvođena jednim analfabetom u liku Gospodar Miloša, normalno da je morala najbolje svoje izdanke u Evropu da šalje. Da se obrazuju i da se vrate Otadžbini. Da pomognu u njenom razvoju i prosperitetu. Baš ta siromašna Srbija nije žalila novac da iškoluje srpsku mladež na elitnim evropskim univerzitetima. Jovan Ristić se školovao u Berlinu i na Sorboni. U Cirihu su učili Svetozar Marković, Pera Todorović, Vladan Đorđević, Nikola Pašić. Slobodan Jovanović u Cirihu i Ženevi. Vladika Nikolaj Velimirović, takođe. I mnogi drugi, koje zbog ograničenog prostora ne možemo ni pomenuti.

E, tu je sada razlika između Srbije iz 19. veka i Srbije 21. stoleća. Srbija na sreću danas ima mnoge elitne škole i univerzitete. Više nema potrebe da se mladi šalju izvan matice zbog obrazovanja. Ako neko i ide u Englesku, Ameriku ili Švajcarsku radi obrazovanja, onda ide o svom trošku, i češće uz stipendije ovih država. Odlaze najbolji učenici i studenti. Takvi trebaju Evropi i Americi. Nama, ne.

Srbija je dovoljno bogata talentima. Neka idu pobednici matematičkih olimpijada, prvaci u fizici, hemiji, kompjuterski vunderkindi. Zato oni što su ostali, još ako kojim slučajem preferiraju politiku, masovno upisuju visokostručne privatne univerzitete. Sve u trendu, razume se. I ovi blistavi umovi, uz rad i nesebičan politički angažman, u roku i neretko i pre roka doplomiraju. Potom slede doktorati. Tako da Srbija ne treba da brine.

Ne bacamo uzalud pare na školovanje mladih ljudi, ponekad i nešto starijih, u srednjim godinama, na učenje po skupim evropskim gradovima. Ovo je vreme krize, tranzicije, reformi... Kad nije bilo? Zašto bismo se razbacivali kad sve to što ima Kembridž, Oksford, Sorbona, ima i kod nas?

Treba pohvaliti mudrost naše elite. Jedini crv sumnje ogleda se u činjenici da u bogatoj i dekadentnoj Evropi prvo obrazovanjem postaneš neko i nešto, a potom napreduješ u svojoj struci. Tako i u politici, dok u Srbiji prvo postaneš važna politička figura, a onda sledi sticanje diplome i doktorat.

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti