Писмо предузетника Ане Шурдиловић

Поштовани сви,

обраћам се овим путем, иако не знам где ће ово  моје писмо завршити. Већ је дубока ноћ, не спавам јер ми проблеми то не дозвољавају. Стигли су рачуни, а бројеви на дигитрону никако не одговарају износу који имам у новчанику. Данас сам извршила своје предузетничке обавезе, платила порез и доприносе од 11.000 динара и сада бринем да ли ћу имати за струју. Да ли ћу имати за интернет, од кога живим. Од недавно живим са вереником. Решили смо да се осамосталимо, с обзиром на то да имамо по 28 година, време нам је. Време је и многим мојим пријатељима, али како? Од чега живети?

Државо, самој сам себи обезбедила посао, јер ми га ви обезбедили нисте, нити ћете. Немају сви могућности да започну свој посао, немају ни сви идеје. А желе да раде, желе да могу себи да приуште неки ужитак, барем једном месечно.

Пре три године дипломирала сам новинарство на државном факултету у Нишу. Била сам добар студент, завршила на време. Помогла сам родитељима јер нису морали да ми финансирају студије. Не морају ни сестри, такође је одличан студент. Тата и мама имају факултетске дипломе. Мама ради у струци, тата шије ташнице које ја осмишљавам. Не иде му радни стаж. Јако бих волела да му помогнем и плаћам му доприносе, али моја фирма не зарађује толико. Невладина организација и страна компанија су ми прошле године поклониле машине, на којима сада шијемо ташне. Држава? Ништа. Велико ништа.

На посао новинара могу да заборавим. У Нишу постоје три телевизије, једне новине и колико знам једна (?) радио станица. Свуда су желели да ме приме, али као волонтера. Немам ништа против, волонтирала сам више од годину дана, али и тамо се мора нешто појести, мора се попити кафа, а одакле?

Мој вереник је такође дипломирани новинар. Остао је без посла, довија се на све могуће начине да осмисли себи посао, као што сам то ја урадила. И он чека на помоћ недржавних институција. И он ће, уколико добије средства, морати да плаћа све издатке на месечном нивоу, иако му држава ту ништа није помогла.

Верујте ми, има много ствари за које бих могла да дам новац који дајем на дажбине, нарочито сада када живимо сами. Али ја не желим да оштећујем државу, не желим да радим на црно, да се кријем и стрепим да ли ће ми доћи нека инспекција.

Волела бих да моја генерација докаже да није изгубљена и да желимо да радимо, иако нас не представљају тако. Само нека нам дају шансу, јер нисмо проћердали године на факултетима да би нам власт била неко ко не зна да говори енглески иако је министар спољних послова. Да нам вређају интелигенцију причама о украденим идентитетима и непознатим особама које су уплаћивале порезе и доприносе за некога ко то не зна. Молим вас, уплатите и мени, барем један месец…

Сада одох да угасим сијалице на новогодишњој јелки, мора се штедети.

Ана Шурдиловић

дипл. новинар, смер ташнер