Pismo preduzetnika Ane Šurdilović

Poštovani svi,

obraćam se ovim putem, iako ne znam gde će ovo  moje pismo završiti. Već je duboka noć, ne spavam jer mi problemi to ne dozvoljavaju. Stigli su računi, a brojevi na digitronu nikako ne odgovaraju iznosu koji imam u novčaniku. Danas sam izvršila svoje preduzetničke obaveze, platila porez i doprinose od 11.000 dinara i sada brinem da li ću imati za struju. Da li ću imati za internet, od koga živim. Od nedavno živim sa verenikom. Rešili smo da se osamostalimo, s obzirom na to da imamo po 28 godina, vreme nam je. Vreme je i mnogim mojim prijateljima, ali kako? Od čega živeti?

Državo, samoj sam sebi obezbedila posao, jer mi ga vi obezbedili niste, niti ćete. Nemaju svi mogućnosti da započnu svoj posao, nemaju ni svi ideje. A žele da rade, žele da mogu sebi da priušte neki užitak, barem jednom mesečno.

Pre tri godine diplomirala sam novinarstvo na državnom fakultetu u Nišu. Bila sam dobar student, završila na vreme. Pomogla sam roditeljima jer nisu morali da mi finansiraju studije. Ne moraju ni sestri, takođe je odličan student. Tata i mama imaju fakultetske diplome. Mama radi u struci, tata šije tašnice koje ja osmišljavam. Ne ide mu radni staž. Jako bih volela da mu pomognem i plaćam mu doprinose, ali moja firma ne zarađuje toliko. Nevladina organizacija i strana kompanija su mi prošle godine poklonile mašine, na kojima sada šijemo tašne. Država? Ništa. Veliko ništa.

Na posao novinara mogu da zaboravim. U Nišu postoje tri televizije, jedne novine i koliko znam jedna (?) radio stanica. Svuda su želeli da me prime, ali kao volontera. Nemam ništa protiv, volontirala sam više od godinu dana, ali i tamo se mora nešto pojesti, mora se popiti kafa, a odakle?

Moj verenik je takođe diplomirani novinar. Ostao je bez posla, dovija se na sve moguće načine da osmisli sebi posao, kao što sam to ja uradila. I on čeka na pomoć nedržavnih institucija. I on će, ukoliko dobije sredstva, morati da plaća sve izdatke na mesečnom nivou, iako mu država tu ništa nije pomogla.

Verujte mi, ima mnogo stvari za koje bih mogla da dam novac koji dajem na dažbine, naročito sada kada živimo sami. Ali ja ne želim da oštećujem državu, ne želim da radim na crno, da se krijem i strepim da li će mi doći neka inspekcija.

Volela bih da moja generacija dokaže da nije izgubljena i da želimo da radimo, iako nas ne predstavljaju tako. Samo neka nam daju šansu, jer nismo proćerdali godine na fakultetima da bi nam vlast bila neko ko ne zna da govori engleski iako je ministar spoljnih poslova. Da nam vređaju inteligenciju pričama o ukradenim identitetima i nepoznatim osobama koje su uplaćivale poreze i doprinose za nekoga ko to ne zna. Molim vas, uplatite i meni, barem jedan mesec…

Sada odoh da ugasim sijalice na novogodišnjoj jelki, mora se štedeti.

Ana Šurdilović

dipl. novinar, smer tašner