КОШАРЕ СВИХ НАС - 25 година од напада на караулу Кошаре

На првој линији се налазило нешто мање од 200 војника Војске Југославије. Међу онима који су бранили Кошаре до 10. јуна најстарији је имао 24 године док је највећи број био младости ( не старости) 18 до 20 година.

Те 1999. у два месеца исписана је једна од најблиставијих страница српске историје 20.века. Оно што су ти срчани момци тамо чинили многи од нас су сазнали преко документарних филмова, фељтона у новинама али то нам не може ни приближно представити пакао кроз који су ови хероји пролазили из минута у минут. Одрасли на причама о јунацима који нису ни знали ни хтели да устукну, васпитавани на примерима Синђелића, Карађорђа, мајора Гавриловића и осталих, решени да се не  повуку па макар ту остали, сваким метком исписивали су свој тестамент.

Хероји са Кошара и Паштрика данас покушавају да нормално живе своје пресечене животе, свесни да више никада ништа неће бити исто. Живе помало заборављени, са понеким гелером у телу који повремено тишти и заборавом који на све њих пада, што боли до суза. Све што су могли, ставили су држави на олтар: њихови животи два месеца нису били њихови. Слушају обећања – једних да ће да их пошаљу у Хаг и других да ће добити националне пензије – и животаре између њих.

Сетимо се данас свих оних чији родитељи с поносом и данас носе црнину и пустимо коју сузу када им будемо припаљивали свећу за душу.

Сетимо се данас свих оних граничара и војника Војске Југославије који су остали у врлетима Косова и Метохије. Они су дали највише што један човек својој Отаџбини може да да, без икакве резерве: дали су само животе јер се више није могло дати – а дали би и више, да су могли.

Сетимо се данас истине – да није било њих, вероватно бисмо живели негде другде и, сасвим је извесно, НАТО агресија би постигла првобитни циљ.

Сетимо се данас једне јуначке, српски курчевите, пркосне генерације која, попут пресеченог цвета, чека да се нека добра душа сети и залије га и продужи му живот. Сетимо се ових јунака, од којих би свакога пожелели за сина или брата, и сетимо се да они постоје док год их заливамо нашим сећањем и дужним поштовањем.

А Кошаре, Маја Глава и Паштрик и данас причају орловима о овој генерацији српских орлова…

Пише: Небојша Озимић