KOŠARE SVIH NAS - 25 godina od napada na karaulu Košare

Na prvoj liniji se nalazilo nešto manje od 200 vojnika Vojske Jugoslavije. Među onima koji su branili Košare do 10. juna najstariji je imao 24 godine dok je najveći broj bio mladosti ( ne starosti) 18 do 20 godina.

Te 1999. u dva meseca ispisana je jedna od najblistavijih stranica srpske istorije 20.veka. Ono što su ti srčani momci tamo činili mnogi od nas su saznali preko dokumentarnih filmova, feljtona u novinama ali to nam ne može ni približno predstaviti pakao kroz koji su ovi heroji prolazili iz minuta u minut. Odrasli na pričama o junacima koji nisu ni znali ni hteli da ustuknu, vaspitavani na primerima Sinđelića, Karađorđa, majora Gavrilovića i ostalih, rešeni da se ne  povuku pa makar tu ostali, svakim metkom ispisivali su svoj testament.

Heroji sa Košara i Paštrika danas pokušavaju da normalno žive svoje presečene živote, svesni da više nikada ništa neće biti isto. Žive pomalo zaboravljeni, sa ponekim gelerom u telu koji povremeno tišti i zaboravom koji na sve njih pada, što boli do suza. Sve što su mogli, stavili su državi na oltar: njihovi životi dva meseca nisu bili njihovi. Slušaju obećanja – jednih da će da ih pošalju u Hag i drugih da će dobiti nacionalne penzije – i životare između njih.

Setimo se danas svih onih čiji roditelji s ponosom i danas nose crninu i pustimo koju suzu kada im budemo pripaljivali sveću za dušu.

Setimo se danas svih onih graničara i vojnika Vojske Jugoslavije koji su ostali u vrletima Kosova i Metohije. Oni su dali najviše što jedan čovek svojoj Otadžbini može da da, bez ikakve rezerve: dali su samo živote jer se više nije moglo dati – a dali bi i više, da su mogli.

Setimo se danas istine – da nije bilo njih, verovatno bismo živeli negde drugde i, sasvim je izvesno, NATO agresija bi postigla prvobitni cilj.

Setimo se danas jedne junačke, srpski kurčevite, prkosne generacije koja, poput presečenog cveta, čeka da se neka dobra duša seti i zalije ga i produži mu život. Setimo se ovih junaka, od kojih bi svakoga poželeli za sina ili brata, i setimo se da oni postoje dok god ih zalivamo našim sećanjem i dužnim poštovanjem.

A Košare, Maja Glava i Paštrik i danas pričaju orlovima o ovoj generaciji srpskih orlova…

Piše: Nebojša Ozimić