Osvrt: Banane i drugo voće

Samo buljiš u televizor i nauživaš se raznih zvezdica, starleta, narodnih filozofa, sve do sportskih derbija tipa Mladost Lučani – Radnik iz Surdulice!

Oni ozbiljniji, zreliji TV zaljubljenici nikako ne ispuštaju prenose skupštinskih zasedanja. Jer tamo se donose sudbonosne odluke za narod i državu. I pre svega, uvek makar polovina TV dnevnika posvećena je neverovatnim premijerovim dostignućima i brojnim međunarodnim posetama. Takoreći, svakodnevnim. Neka košta kolko košta, samo da nas podržavaju i tapšu svi od reda. Što nas više podržavaju, premijer nam je miliji i draži. Zvuči nešto poznato!

Nevolja s tim posetama je u tome što je premijer odsutan. Ne može, naravno, da bude i u Nemačkoj i u Srbiji istovremeno. Fizički nije moguće. I čim premijer zagrli Angelu Merkel ili Bajdena, tamo već neki anonimus u Srbiji pusti davno napravljeni, ko bajagi tajni snimak. A na snimku sadašnji ministar inozemnih dela, a onda unutrašnjih, sedi s bananom. Ovaj banana (nije greška, u pitanju je banana muškarac) nešto petljao s drogom.

Ministar, razume se, to nije imao pojma. I ko će znati u ovolikoj državi od sedam miliona duša, ko sve valja drogu? Elem, banana je posle prokazan, a ministru socijalisti neko podmeće. Eh te puste banane, među šljivama. Kao da smo banana država!

A banane smo mogli podeliti sirotim migrantima. Nevoljnici, bez dokumenata, ranije dobro podgojeni a sada pomalo posustali, muče se na mađarskoj i hrvatskoj granici. Surova policija ih tuče, bacaju suzavac na njih, ne daju im ni sendviče a kamoli banane. Ma, vodu im ne daju. Kao ne može se preći granica bez dokumenata. Nije nego. Ta pravila važe za Evropljane, za Japance, Ameriku, Kanadu, Australiju...

Za migrante s Bliskog Istoka, Avganistana, Somalije i sličnih civilizacijskih područja ovakve odredbe ne bi trebalo da važe. Uostalom, ti ljudi su potrošili i po desetak hiljada evra da bi stigli do Mađarske ili Hrvatske, i sada neko da ih spreči u nameri da produže put do Nemačke ili Skandinavije!

Srbija se humano ophodi prema migrantima. Nahrane ih, napoje, lekari ih pregledaju i leče, praviće im centre za život, možda ih naselimo u opustelim seoskim sredinama? Tako bi srpska sela oživela. Još ako oni iz Emirata zbilja daju one silne kredite za navodnjavanje, eto nama procvata. E, sada ima tu dosta sitnica o kojima treba povesti računa.

Migranti iz različitih zemalja nisu baš u najprijateljskijim odnosima. Koliko vidimo znaju i da se potuku. Sirijci i Avganistanci. Kurdi i Arapi. Zato bi morali da se naseljavaju samo po etničkoj strukturi. Nikako pomešani. Zatim, pitanje je kako bi se ophodili prema domaćem stanovništvu. Migranti su uglavnom muslimani, a u Srbiji valjda većinu čine hrišćani.

Naše ponašanje i stil života može da iritira jadne migrante. Moglo se pročitati tu i tamo da migranti s podozrenjem gledaju na pijance u Srbiji. Žene u kratkim suknjama ili šortsevima takođe im smetaju. Muzika im, naprotiv, prija. Slična je njihovoj!

Šta tek reći o paradi ponosa? Civilizacijski je napredak da manjine imaju sva prava. Čak i veća od ostatka populacije. A homoseksualci su manjina u drštvu Da li? I sada je razumljivo što ta manjina može da paradira srpskim gradovima.

Ali, šta će reći migranti na to paradiranje? Oni imaju malo drugačiji pogled po ovom pitanju. Jeste da parada ne ide pored autobuske stanice i čuvenog „Picinog“ parka, međutim postoji ozbiljna opasnost da migranti nalete na gej paradere. I šta sve može iz ovoga da ispadne, ne smem ni da pomislim. Odmah bi Srbiju proglasili nedemokratskom i zaostalom zemljom, pljuvali bi po nama, a plašim se i za otvaranje poglavlja.

Ako bi nastupio taj mračan scenario, čitaj   neotvaranje poglavlja, život u Srbiji bi izgubio svaki smisao. Bili bismo narod bez perspektive. Drugim rečima, svaka nada bi se ugasila. I ovo zvuči nešto poznato!

Miodrag Tasić