Osvrt: Kočničari napretka!

Sve bi moglo da prođe bez nevolja, ali... To je ono ali što devojci sreću kvari. Nekad se govorilo da Ali i Frejzeru sreću kvari. Mislilo se na Muhameda Alija što je pokvario sreću svom najvećem bokserskom protivniku, Džou Frejzeru!

Ovde je reč o nečem drugom. Taman je Srbija postala raj za strane investicije, nadaleko poznata kao mesto jeftine a kvalitetne radne snage, krenulo zapošljavanje, raste standard, ugled nam se uvećao u svetu do neslućenih visina, kad odjednom Srbiju potresaju brojni štrajkovi. Radnici u kragujevačkom "Fijatu", valjevskom "Gorenju", "Goši" i sličnima neće da rade, pa to ti je.

Traže veće plate. Kao malo im tridesetak hiljada dinara mesečne zarade. Neki zarađuju i više. Čak je slovenačka firma ponudila 1.000 dinara svakom radniku preko plate, a ovi nisu zadovoljni. Traže pet hiljada! Ko će ti dati četrdeset i kusur evra iznad onolike plate?

I, naravno, postoji opasnost da strane fabrike stave katanac u bravu i da napuste Srbiju. Pa nek vide radnici šta će posle. Mada, iskreno, mislim da do toga neće doći. Zašto bi?

Recimo Fijat od države Srbije dobija novac za plate zaposlenima. I, ako su tačne vesti iz pojedinih štampanih i elektronskih medija, Italijani srpskim radnicima daju manje novca za njihove plate nego što ih država Srbija nagrađuje! Ispada da Fijat zapravo i ne isplaćuje radnike iz svog džepa, već Srbija plaća zaposlene iz budžeta. Pa što bi onda neko napustio ovakav poslovni raj?

S druge strane gde bi inače našli takve uslove privređivanja? Jedan srpski ministar tvrdi da će Fijat da preseli fabriku u Poljsku. Međutim, poljski radnici su daleko plaćeniji od srpskih. A ne verujem ni da bi poljska država plaćala svoje ljude da rade za strance.

Zaista je teško laiku da pronikne u zavrzlame ekonomske nauke. Ipak, verujem da naši ekonomski eksperti znaju šta rade i da sve ovo ima nekog smisla, samo mi obični smrtnici ne možemo da proniknemo u dubine ekonomskih zamisli ovdašnjih eksperata.

Prost čovek bi dao recimo onih desetak hiljada evra dotacije po radniku, koje se daju stranim poslodavcima, nekom svom zemljaku. Nezaposlenom. Da ovaj uloži u kakvu proizvodnu delatnost. Svejedno mala privreda, zanatlijska radionica, poljoprivreda, možda turizam. Ovaj bi to dobio bespovratno ako pokrene delatnost. U protivnom da vrati pare. Morao bi da hipotekom garantuje za pozajmljeni novac. Eventualno i krivična odgovornost ukoliko svesno troši pare u druge svrhe od onih za šta su namenjene.

A državni organi da kontrolišu kako se pare troše. Prosto da državni službenici rade posao za koji su plaćeni. Samo takav jedan pomak doneo bi epohalne rezultate!

Ovako srpski radnici rade za najniže moguće plate. Jedino indijski radnici su manje plaćeni. Kažem, štampa tvrdi. Uslovi rada su ponižavajući. I šta će čovek s to malo crkavice? Gde to da potroši? Kada će država da krene napred ako njeni građani celokupnu svoju zaradu potroše na komunalije i hranu?

Kad se više ima, više se i troši. A s većom potrošnjom raste standard svih. I onih što prave cipele i odela (neko može i to da priušti, a ne samo otpad sa Zapada), ugostitelja takođe, poboljšaće se život filmskim i pozorišnim stvaraocima, građevinarima... Jednostavno postaće dostupno nešto što je danas samo san!

Ovo je jedno mišljenje. Ima i drugačijih, svakako. U demokratiji je normalno da postoji sukob mišljenja. Da ne budemo maliciozni, ali kreatori ekonomskog prosperiteta kod nas nisu za potcenjivanje. Opet, ali! Upravo oni daju primer kako neko može u Srbiji da se obogati.

Miodrag Tasić