Pali na poslednjem ispitu pred Đošom

Vlasotinčani su se juče dostojno i gospodski oprostili sa glumcem Bogoljubom Mitićem, sa svojim Bogijem, koga je Srbija znala kao Bata Đošu, smušenog i prostodušnog provincijskog lika iz kultne serije „Porodično blago“, ali mene je, a ovu južnjačku legendu sasvim sam površno poznavala, zapanjilo to što na sahrani, na ispraćaju do večne kuće, nismo videli ni jednu poznatu beogradsku facu iz sveta filma i estrade.

I ne samo mene.

Logično je bilo da ovog glumca i u poslednje vreme voditelja rialiti šou programa, na čijoj su popularnosti zarađivale velike produkcije i velike televizije, na večni počinak, tu u Vlasotincu, isprate i njihovi predstavnici, a i beogradski glumci, kolege, iako Bogi nije završio akademiju, ali je glumio rame uz rame s veličinama, ali nisu. Nije bilo ni reditelja ni scenarista ni producenata…

O razlozima nepoštovanja, u najmanju ruku, može se samo nagađati, a meni pada jedan jedini, zpravo, više njih koji se svode na udaljeni jug Srbije i generalno na odnos razmaženih i prepotentnih i egoističnih Beograđana prema provinciji i ljudima iz provincije, koje veštački obožavaju samo kada je u pitanju dobra klopa, pa makar to bio i čovek s kojim su delili deo glumačkog i estradnog prostora.

A Bogi je bio ne samo komičar, zabavljač, već i ozbiljan glumac, a dramu je grlio uvek kada bi mu se ukazala prilika. Treba verovati iskusnom Goranu Mihiću koji ga je uporedio sa legendarnim Pavlom Vujisićem, pre svega zbog prirodne glume, prirodnog talenta, a povodom njegove uloge u tv seriji Nemanjići, koju, nažalost, ovaj prerano umrli Vlasotinčanin nikada neće videti.

Mene je on podsećao i na francuskog glumca italijanskog porekla – Fernandela, nekada u svetskim razmerama poznatog komičara koji je groteskno prikazivao likove, poput vlasotinačkog Bogija.

Vreme svakome skutka mesto koje mu pripada. Sigurna sam da će se o Bogiju, o Đoši, još pisati i pričati i ne isključujem mogućnost da će o njemu u superlativima govoriti baš Beograđani, oni koje je mrzelo da juče zagreju svoje guzice i odaju poslednju počast tu pred rakom svom kolegi, baš kao što je to učinila cela ekipa Narodnog pozorišta iz Leskovca. Jer, Bogoljub Mitić Đoša je bio pozorišni i televizijski glumac, a onaj estradni deo obavljao je verovatno da bi ekonomski preživeo u surovom i loše plaćenom pozorišno-filmskom svetu, kao što poslednjih godina čine i takozvani karakterni glumci.

Taj poslednji ispit pred Đošom njegove kolege iz srpske prestonice nisu položile, mada sam sigurna da im se on sa onoga sveta, ako uopšte postoji taj paralelni svet, ne ljuti, već se smeška i poručuje, kao u jednom tv intervjuu:

„Sada je došla ta burazerska gluma, svako igra samog sebe“

Milica Ivanović, Leskovačke vesti