Sankcije, za i protiv!

Evo prilike za istoriju. Ako bi se Srbija pridružila gore pomenutim demokratskim bastionima u uvođenju sankcija Rusiji, to rukovodstvo koje bi donelo takvu odluku sigurno bi ušlo u istorijske čitanke. I bilo bi zapamćeno zanavek. Nesreća leži u činjenici da su nas opet pretekli Slovenci, Hrvati i čak Crnogorci. No, svejedno. Srpski narod nikada ne bi zaboravio onoga ko bi potpisao ukaz o uvođenju sankcija Rusiji!

Nedavno je srpska Vlada održala jednu istorijsku sednicu. U Nišu, sto godina nakon one iz Prvog svetskog rata. Koja se, takođe, održala u Nišu te ratne, teške godine. Ratna Vlada je donela zbilja istorijske oluke. Ova, potonja, izgleda ništa važno nije uradila. Moguće stoga što danas i nije u celosti ratno stanje. Ni ultimatum Srbiji danas nije tako oštar i direktan poput onog Austro-Ugarskog iz 1914.-te. Dalje, na nedavnu sednicu članovi srpske Vlade otputovali su autobusom u Niš. Pre sto godina putovalo se vozom. Potom, u ono vreme Crna Gora nam je bila saveznik. Danas, vidimo, nije. Po pitanju ruskih sankcija, dabome. U svemu ostalom, što reče predsednik Nikolić, odnosi Srbije i Crne Gore su bratski, da bolji ne mogu biti!

Poneki maliciozan Srbin još uvek se ljuti što je Crna Gora priznala državu „Kosovo“! Moguće zato jer su nas i u tome pretekli?

Verovatno će skorašnja istorijska sednica Vlade biti manje zapamćena od one prve i zbog toga što Aleksandar Vučić još uvek nije dostigao istorijsku veličinu Nikole Pašića. Dačić, makar za sada, nema kapacitet Stojana Protića. Jorgovanka Tabaković teško da može nadvisiti Lazara Pačua. A ni Tomislav Nikolić nije baš na nivou Kralja Petra I ili Kralja Aleksandra, ujedinitelja!

Ali, vratimo se mi sankcijama. Možda bi i dobro bilo da pritisnemo Ruse? Mi Srbi smo ojačali pod sankcijama. Blokada i izolacija nas je dodatno očvrsnula. Moguće da bi i Rusi videli neku korist od srpskih sankcija? Istina, Rusi imaju naftu, gas, ugalj, imaju struju iz moćnih hidrocentrala, iz atomskih, isto tako. Nije Rusija ni mala po teritoriji da bi je „demokrate“ sprečile da eventualno uveze ponešto što joj nedostaje. Iz, recimo, Kine! Ali nemaju srpsku jabuku, krastavac, grašak ili boraniju. I treba im uskratiti tu zdravu, nezagađenu, prirodnu hranu. Svu onu silnu robu, dovoljnu za potrebe jedne osrednje moskovske pijace, treba ostaviti Srbima. Ako imaju čime da je kupe. Ako nemaju, nek propadne, samo da je ne pojedu ti svirepi Rusi. Kad može Montenegro da uskrati svo silno vino, onoj nekolicini ruskih izroda, vinopija, koji daju primat „Vrancu“ u odnosu na Vodku, što ne bismo i mi ostavili koju stotinu moskovskih domaćica bez jabuke i kornišona?

I da ostanemo bez nešto dolara i evra, opet smo na pravom putu. U društvu „koje nema alternativu“!

Miodrag Tasić