Ultraši

…ali, ne prema svakome. Prema Miši se pokazao tolerantnim, a prema onim klincima, nekakvim anarho-sindikalistima, koji su bacili kilo farbe na grčku ambasadu, bio je daleko manje milosrdan. Nadrljali su kao jazavci. Razlika između moderne i tradicionalne policije je u tome što je tradcionalna jurila državne neprijatelje, a moderna ih sama organizuje, da bi ih lakše kontrolisala. Spolja izgleda isto, sistem represira sve prekršioce, ali neki prođu bolje, neki gore. Oni upotrebljivi, bolje.

Dekor je postavljen nevešto: Miša je nezadovoljan presudom jer, amanzaman, on nije kriv. LGBT populacija, u čije ime govori neki čupavac, takođe je nezadovoljna, jer je Miša malo krivlji, nego što je sud presudio. Sud, pak, kaže da je Mišu posmatrao i da je ovaj bitno popravio svoje stavove u poslednje četiri godine. U slučaju mnogih drugih, sud nije pokazao ovakvu uviđavnost, nego su mardeljali ko Papijon. Prosto me fascinira da sud nije Miši odredio pojačan nadzor roditelja, ili ukor pred isključenje. Uostalom, zašto je sud žurio? Da su ga posmatrali još četiri godine, možda bi se popravio još više, pa ni ovoliku kaznu ne bi dobio.

Naravno, ne pada mi napamet da branim LGBT populaciju od bilo koga. Toliko njih je već brani, da im moja odbrana i nije potrebna. Ovde se radio o nečemu drugom: deco srpska, nemojte da vas ovo zavara, nije svako od vas Miša Vacić i ne igrajte se vatrom, jer nećete dobiti uslovnu osudu, neće vas sud četiri godine opservirati i zaglavićete bajbokanu bez mnogo buke i bez prisustva medija. Većina omladinskih pokreta je itekako kontrolisana i budite veoma oprezni kad se nekome priklanjate. Retorika im je svima slična, nastupi takođe, ali nije baš jasno ko ih organizuje i vodi. Nema sigurnog načina da ih razlikujete, ali bi odbro bilo da obratite pažnju na neke sitnice, poput toga da li su mladi lideri imali nekog starijeg, roditelja, ili deku, koji su radili za zna-se-koju službu, da li se mladi lider druži sa prijateljima koji su u vlasti, da li ima previše love, vozi dobra kola, lako izlazi iz pritvora itd. Ovo pričam zbog toga što ćete, kada malo poodrastete, primetiti da se vaši, danas mladi lideri, kako stare, pretvaraju u liberale i postaju branioci svega što su ranije napadali. Mislite da su od čelika?

Setite se Vuka Draškovića, Zorana Đinđića, Joške Fišera, Solane, Sonje Liht, i mnogih drugih šezdesetosmaša, koji su, od radikalnih boraca protiv kapitalizma, postali njegove nabolje sluge.

Naročito nemojte da padate u zamku da mislite da su se predomislili: i kao mladi, i kao zreli ljudi, samo su radili što im drugi kaže, bilo za pare, bilo zato što su ucenjeni. I nemojte misliti da su ovi vaši, danas, bolji i pametniji, nego oni od pre gotovo pola veka. Ako neko dobro prođe u sudaru sa režimom, da znate da to nije slučajno i da ga je Bog pogledao. Slučaja i sreće u takvim sudarima nema, postoji samo davno razrađeni scenario. Daj Bože da se varam, ali Miša Vacić mi izgleda kao neko ko će se predomisliti. I Čeda Jovanović je krenuo kao nacionalista, pa gle kako je završio.

Moderni liberali, odnosno prevarantska srpska kvazielita je najvećim delom nastala od radikalnih nacionalista, komunista i antikomunista. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati oni koji su liberali bili pre 20-30 godina. Sve sami konvertiti. Kad danas nekog vidim da koristi izraze poput „srBski“, „blaženopočivši“, „nije hrišćanski“ i slično, znam da ima šansu 70:30 da za deset godina postane liberal. Ono što spaja sve radikalne elemente, bez obzira da li se radi o levim, desnim, nacionalnim, ili građanskim, jeste da su oni ultimativno u pravu i da drugi nema pravo glasa. Ima pravo samo da bude nagrđen na pasja kola. Radikalni elementi su posednici svih istina, ostali su tu da slušaju. Kad se promene, pa od nacionalista postanu liberali, ili od liberala nacionalisti, opet su posednici svih istina, opet sve znaju, opet ih majka za sve rodila.

Suštinski problem, koji se iza brda valja je sledeći: nacionalizam je način života, a ne način mišljenja. Onog trenutka, kad postane način mišljenja, već je prešao u sferu ideologije, a svaka, baš svaka ideologija je eminentno građanska, znao to nacionalista, ili ne znao. Pre građaskog društva nema ideologija. Prema tome, svaki „ultras“ je unutrašnje građaner. Isto tako su građaneri i bogomoljci, koji namoravaju druge da veruju i neprestano im tumače šta Bog hoće i tumače Sveto pismo. Zamislite te arogancije: oni znaju šta je vera, oni tumače reč Božiju.

Pravi građani u duhu, a vernici po formi. Tradicionalnom verniku napamet ne bi palo da to radi. Prava vera ćuti.

U radikalnim ideologijama, u rasponu od ultranacionalizma, do ultraliberalizma, uvek ima nečeg lažnog, nečeg veštačkog, što ima neurotičnu potrebu da popuje i da namorava sve redom da samo klimaju glavom. Ko postavi nezgodno pitanje, odmah se mora zapljuvati i označiti kao neprijatelj. Baš to je tako građanski, tako moderno i tako odvratno.

Baš zato, dakle, svi apostoli političke korektnosti, tolerancije, ljubavi prema bližnjem, uvek imaju malo povišenu temperaturu, visoko podignut kažiprst i jak glas. Usrećivači vole da se deru i da nišane prstom neistomišljenike. Pederi se deru na neistomišljenike, protivnici se deru na njih. Svako nastupa u ime slobode i pravde, naravno, jer je svako njen posednik. Nema poželjnije situacije za razne „službe“, koje najviše vole da vrbuju baš takve, radikalne elemente i da ih prefarbavaju i prežu za svoje kombinacije.

Od mladosti sam navikao, odrastajući u socijalizmu, da se bojim usrećitelja, posednika velikih istina i nespornih tumača istorijskih tokova. Nekako sam više na strani onih koji imaju dileme, koji imaju svoje sumnje.
Sumnja sprečava slobodan razmah gluposti.