Univerziteti naši nasušni

To je nekad i moglo da prođe. Danas više ne. Ovo je vreme obrazovanih, stručnih, svestranih. Kako su i današnje generacije rasle i vaspitavale se na idealima boljševizma, staljinizma, potom titoizma i samoupravnog socijalizma,  stigli smo sve s tolikim znanjem dokle smo stigli.

U ovo vreme uspešan čovek se meri titulom DR! Istina, nije to baš i neka novotarija. Setimo se Nušića i njegove komedije DR. E, kako se kod Nušića dolazilo do doktorata, poznato je. Danas to više nije moguće. Taman posla da neko plaća drugoga da studira i doktorira pod njegovim  imenom. Pa još u stranoj zemlji. Koliko to košta? I, zašto bi? Malo li je univerziteta na našem prostoru? Ni manje zemlje, ni više visokoškolskih ustanova. Megalomanski, svakako, ali kad narod hoće da se obrazuje i da doktorira!

Nije uvek tako bilo. U staroj Jugoslaviji, onoj tamnici naroda, komunisti su mogli da se obrazuju samo u zatvorima. To su bili slavni Crveni univerziteti. Uz sve one muke i stradanja neki od njih su čak i velika dela napravili u zatvoru. Moša Pijade je preveo Marksov Kapital i usput slikao. Drug Tito se takođe uzdizao na robiji. Učio klavir, mačevanje, ples, pored već postojeće bravarske umešnosti.

Kad su se komunisti dočepali vlasti, oni su takođe omogućili svojim neistomišljenicima da puno toga nauče u životu. Recimo, Goli Otok. Ko se vratio s Golog Otoka ili s neke slične popravne ustanove najmanje što je mogao da nauči bilo je da drži jezik za zubima. I nikome da se ne poverava i nikome da veruje. Čak i najrođenijima. Ulazak u slavni Goli Otok nije bio lak. Kao ni u jednu školu, fakultet, instituciju... Razlika je samo u tome što se kod svakog stupanja u nepoznato i novo strepi od toga šta će vas snaći. Ulazak na Goli Otok manje je bio duševna strepnja. Više fizička. Svečano je dočekivana svaka pridošlica od strane starosedeoca. Postrojenih u dva reda i s motkom u ruci. Ovaj novi bi prošao taj odbor za doček poznat kao „Topli zec“. Ko ga nije dobro odalamio motkom, prolazio bi kao sledeći. Ako bi prvi nesrećnik preživeo dobrodošlicu, više ga ništa nije moglo iznenaditi!

Vreme posleratne obnove i izgradnje istovremeno je i vreme školovanja i napredovanja. Svestranog, razume se. Najviše se učilo i naučilo u Radničkim univerzitetima. To baš i nisu bili univerziteti poput Kembridža i Oksforda, ali se u tim Večernjim školama na brzinu sticalo zvanje varioca, bravara, molera... Jes' da ti bravari nisu baš bili vešti kao onaj slavni, ali diplomi se u zube ne gleda.

Bilo je onda i pravih univerziteta. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zagrebu, Ljubljani, i nisu bili za potcenjivanje. Ko je u to vreme hteo da malo ubrza sticanje diplome išao je u Skoplje, Titograd, i pre svega u Prištinu. Najambiciozniji su baš u Prištini sticali akademsko zvanje. A onda je došla demokratija, tranzicija, i sve ostalo. Nema Prištine, iselila se u Kosovsku Mitrovicu. Ali ko će toliko da putuje? I otvoriše se fakulteti u svakom gradu. Niču kao pečurke. I bez kiše. Privatni univerziteti preplavili Srbiju. Najviše diplomiranih je iz ekonomije i menadžmenta. Srbija ne treba da brine za svoju budućnost. Pored tolikih menadžera i ekonomista privreda može samo da cveta. Čak i bolje nego što je sada.

Malobrojni skeptici kontriraju kao i uvek. Per aspera ad astra, - kroz trnje do zvezda, odnosno mukotrpan je put do uspeha. Hoće da kažu da diplome i doktorati sadašnjih univerziteta ne vrede puno. Ne može to tako na brzinu, na prečac. I ko su ti što otvaraju te fakultete i univerzitete? Kao, sumnjivi su to ljudi. Nestručni. Još zapeli da nema leba bez motike, nit' diplome bez pijuka. Treba da se zapne! Kakvi su zadrti poslali bi vlasnike tih fakulteta i univerziteta na „Crveni univerzitet“. Sada, u 21. veku. A sumnjive diplome bi poništili. Kako da ne! Pa da ostanemo bez predsednika, ministara, hirurga, profesora, raznoraznih sekretara, učitelja, električara...

Miodrag Tasić