Prinuđen sam da se vratim u „pakao“

Nakon što se pre dve nedelje javno deklarisao kao homoseksualac, život devetnaestogodišnjeg Stefana Radovića iz Kuršumlije se okrenuo za „180 stepeni“.

Roditelji su ga izbacili iz kuće govoreći da ih je „obrukao u dva sela“ i da nema više šta da traži u porodičnom domu. Iako je uz pomoć nevladinih organizacija iz Niša i Beograda našao privremeni smeštaj, zbog nedostatka sredstava prinuđen je da se vrati u Kuršumliju, ili, kako kaže, „u pakao“.

-Živim kao poslednji kriminalac ili kakav zaštićeni svedok. Krijem se od javnosti, a na ulicu izlazim gotovo maskiran. Optužuju me da sam željan medijske pažnje, jer me ima u novinama, ali jedino što mogu da kažem je - ne dao bog nikome ovakvu medijsku pažnju! - priča Stefan, dok sedimo u jednom od beogradskih hostela, gde mu je smeštaj platila Gej strejt alijansa.

Na podu su koferi, jer se spremao za seljenje.

-Eto, dok drugi planiraju gde će za Novu godinu, ja razmišljam gde ću sutra da živim i šta ću da jedem. Moje nade su bile uprte u Jelenu Karleušu koja mi se jedina od poznatih ličnosti obratila, nudeći finansijsku pomoć za mesečni smeštaj u hostelu. Međutim, nije mi se više javila i ja moram natrag u Kuršumliju - priča Stefan.

Iako uplašen i nervozan, ovaj mladić ne gubi nadu da će se stvari ipak promeniti nabolje. Nada se i pomirenju sa roditeljima, blago se smeši dok govori o svojoj porodici, iako ga se skoro odrekla.

Svoju orijentaciju najbližima je saopštio na pomalo neobičan način. Ispovest o svom životu, i tome šta je sve preživljavao godinama unazad, šikaniranja, prozivke na ulici, maltretiranja, pa i pokušaj samoubistva, prvo je rekao novinarima. Nije imao hrabrosti da porodici kaže u lice, već im je ostavio primerak lista u kojem sve to piše.

- Kada sam doneo novine kući, rekao sam ocu da će saznati nešto novo o meni. Pitao me šta bi to mogao da sazna, konstatujući - ili si nekog ubio, ili si narkoman, ili, ne daj bože, nastran! Znači, sve drugo dolazi u obzir, sem drugačijeg seksualnog opredeljenja. Lakše bi mi bilo da sam ubica. Reči koje mi je tada izgovorio urezale su se u srce. „Roditeljima umiru normalna deca, a ti živiš“! Cika, vika i histerija trajala je nekoliko dana. Niko nije spominjao to što sam preživeo i koliko mi je bilo teško, već je reč bila isključivo o njima. „Šta će reći ljudi? Kako ću sutra na posao?“ Jedino što su me pitali bilo je „Ko te u to uvukao?“ Otac mi je ostavio izbor da odem iz kuće, ili da zauvek ostanem u svojoj sobi. I ja sam otišao - kaže Stefan.

Njega su kao „pedera“ okarakterisali drugovi još u petom razredu. Pretpostavlja da je to zbog toga što je vreme provodio sa drugaricama, nije igrao fudbal niti voleo fizičko, a nije ni „jurio i hvatao“ devojčice, poput ostalih vršnjaka.

- Verujte mi, kada su me prozvali „pederom“ nisam ni znao šta ta reč znači. Sećam se da sam u pisanoj anketi, koju nam je zadala razredna, na pitanje šta nas najviše muči - odgovorio „mene zovu peder“. Ona je pročitala poruku u sebi, i naglas izgovorila da izričito zabranjuje da se jedan od nas oslovljava rečju na slovo „p“. Zamislite da niko nije pomislio da sam ja u pitanju, već su svi iz odeljenja shvatili da se to odnosi na druga kog su zvali „pauk“. I niko mu se više tako nije obratio - priseća se Stefan.

Te prve asocijacije su početak njegove agonije. Što je bivao stariji, počela su otvorena maltretiranja na ulici, u školi, u kafićima. Dobijao je i šamare, iako, kako kaže, ni sa čim nije privlačio pažnju i trudio se da se sklanja od ljudi i vršnjaka. Padao je sve dublje u depresiju kriveći sebe što je drugačiji. Prolazio je kroz krizu identiteta i trebala mu je pomoć psihologa kako bi sebi razjasnio da li je zaista gej, ili mu je to nametnuto zbog dugogodišnjeg prozivanja. Kada je shvatio da ga muškarci zaista privlače i nakon prvog seksualnog iskustva, znaci depresije zbog izolovanosti i osuđivanja sebe postali su jači. U jednom momentu je pokušao samoubistvo. Sreća pa je spašen, a kako dodaje, imao je izvanredne psihologe koji su mu pomogli da prevaziđe to stanje.

- Na otpusnoj listi pri izlasku iz bolnice dijagnoza je bila „depresija i poremećaj prilagođavanja“. Nisam heteroseksualac, zato sam, valjda, neprilagođen - kaže kroz osmeh.

Na pitanje kako je moguće da roditelji nisu posumnjali na njegovu drugačiju orijentaciju, iako je cela Kuršumlija „brujala“ o tome, Stefan pretpostavlja da su oduvek znali, ali da to nisu želeli sebi da priznaju.

- Moj odnos sa ocem je uvek bio loš, bez adekvatne komunikacije, distanciran. Zato nisam ni mogao da mu kažem, nisam imao hrabrosti, a i okruženje me je ubedilo da je to sramota, i da sa mnom nešto nije u redu - zaključuje naš sagovornik.

Šta kaže Palma na moj slučaj?

Iako je mnogo toga preživeo u protekle dve nedelje, kaže da mu nije žao što se javno deklarisao. Dovoljno je odrastao da zna da nije bolestan, a njegov primer je podstrek i drugima da budu ono što jesu i da ne žive u strahu.

-Sve što se o nama, pripadnicima LGBT populacije priča, utiče na nas. To može da razume samo neko ko je u našoj koži. Pred organizaciju Parade ponosa, slušao sam Dragana Markovića Palmu i morao da popijem tabletu za smirenje. Tada sam bio na vezi sa svojim psihologom koja mi je rekla da gasim televizor i da ne slušam. Međutim, morao sam. Jer, on je govorio o homoseksualcima, on je govorio o meni. Pričao je kako sam bolestan, kako treba da se lečim, kako će on da mi plati lečenje... Kako da neko ostane imun na takve stvari? Pitam se da li je čuo za moj slučaj, i kako on gleda na to - kaže Stefan.