Zastrašujuća ispovest narkomana

Samo jednom sam se ubio sa 13 trodona. Bila je Nova godina i rešio sam da odlepim. Izašao sam na ulicu.

Zoja, brate, ti nisi čovek ti si ptica feniks. Preporođen, uzvišen, letim. Jurim ulicama, pozdravljam svakog, ljubim drveće, penjem se, vičem, pevam...

Ratne 1999. godine dobio sam ponudu od druga da probam džoint. Pre toga, opijao sam se svakodnevno.

Žestoko, od momenta kada su se roditelji razveli, 1996. godine. Gajba piva bila je mera. Bio sam radražljiv, sklon svađama, tuči.

Džoint je delovao, odjednom. Opustio sam se, relaksiran i veseo teralo me na smeh. Nema svađa, lomljenja čaša, krvavih tuča. To je to!

Pušio sam svakim danom sve više. Celo društvo se, nas oko 20, navuklo na travu. Pušili smo do iznemoglosti u školskom dvorištu ili gradskom parku. Bilo je zezanja, smeha, pesme.

Došao sam do granice kada sam dejstvo marihuane osećao 10 do 15 minuta.

U tom periodu pušio sam bez prekida od pola deset ujutru, kada sam se budio, do kasnih noćnih sati. Neispavan, delovao sam umorno, nervozno.

Otac je primećivao i pretio da će me oterati od kuće. Vadio sam se na sve moguće načine. Odavale su me oči. Beonjače su bile krvave, kapci podbuli.

Ubeđivao sam okolinu da sam alergičan na polenov prah. Do džointa smo dolazili krađama.

Obijali smo prodavnice, krali cigarete i prodavali ih. Imali smo jednog druga koji se školovao u Nišu i koji nas je redovno snabdevao.

Marihuana me nije zadovoljavala. Naprotiv, osećao sam početne psihičke krize. Shvatio sam da moram da preduzmem nešto i izađem iz tesne kože.

Znao sam za trodone, jedno vreme sam se nećkao, a onda odlučio da probam. Prvo, tri komada. Izuzetna stvar. Digne te iz mrtvih.

Kao da čujem neki glas: Sve što hoćeš sve možeš! Leti Zoja, leti! Mesto ti je među oblacima. Leti sa anđelima! Trodoni su očistili beonjače. Otac je odahnuo. Mislio je, eto, smirio se. Retko sam navraćao kući, imao sam svoju tezgu, švercovao robu iz Bugarske.

Trodon se teško otkriva. Među narkomanima, na prvi pogled odmah znamo ko šta roka, ali za publiku sa strane trodon je neprepoznatljiv. Zato si dugo na njemu. A, i, jeftin je.

Kao i kod svake droge količine se povećavaju. Ustaljujem se na sedam komada dnevno.

U povratku iz Niša sretam Vranjanca, znam ga, poznati diler heroina iz Vranja. Molim da mi da malčice da probam. Dolazimo u Vranje. Jedva pristaje.

Ušmrkavam, manje od čevtrtinu grama. Savetuje: «Počasti sebe samo jednom mesečno. Nikako iglu, sine, jer si tada gotov. Čeka te nepopunjena rupa, zapamti»!

Prvi susret sa heroinom ne može da se opiše. To je prava stvar, ubeđujem sebe. Svakodnevno uzimanje trodona počinje 2.000. godine.

Tada sa društvom idemo u žestoke krađe. Obijamo prodavnice. Specijalisti smo za kasetofone po kolima. Dnevno sam trošio između 100 i 200 maraka.

Trodoni su jeftini, ali njihovo dejstvo tera u ludi provod. Odlazimo taksijem u Leskovac, posećujemo kafiće, pijemo najskuplja pića, sa nama uvek dobre ribe.