Застрашујућа исповест наркомана

Само једном сам се убио са 13 тродона. Била је Нова година и решио сам да одлепим. Изашао сам на улицу.

Зоја, брате, ти ниси човек ти си птица феникс. Препорођен, узвишен, летим. Јурим улицама, поздрављам сваког, љубим дрвеће, пењем се, вичем, певам...

Ратне 1999. године добио сам понуду од друга да пробам џоинт. Пре тога, опијао сам се свакодневно.

Жестоко, од момента када су се родитељи развели, 1996. године. Гајба пива била је мера. Био сам радражљив, склон свађама, тучи.

Џоинт је деловао, одједном. Опустио сам се, релаксиран и весео терало ме на смех. Нема свађа, ломљења чаша, крвавих туча. То је то!

Пушио сам сваким даном све више. Цело друштво се, нас око 20, навукло на траву. Пушили смо до изнемоглости у школском дворишту или градском парку. Било је зезања, смеха, песме.

Дошао сам до границе када сам дејство марихуане осећао 10 до 15 минута.

У том периоду пушио сам без прекида од пола десет ујутру, када сам се будио, до касних ноћних сати. Неиспаван, деловао сам уморно, нервозно.

Отац је примећивао и претио да ће ме отерати од куће. Вадио сам се на све могуће начине. Одавале су ме очи. Беоњаче су биле крваве, капци подбули.

Убеђивао сам околину да сам алергичан на поленов прах. До џоинта смо долазили крађама.

Обијали смо продавнице, крали цигарете и продавали их. Имали смо једног друга који се школовао у Нишу и који нас је редовно снабдевао.

Марихуана ме није задовољавала. Напротив, осећао сам почетне психичке кризе. Схватио сам да морам да предузмем нешто и изађем из тесне коже.

Знао сам за тродоне, једно време сам се нећкао, а онда одлучио да пробам. Прво, три комада. Изузетна ствар. Дигне те из мртвих.

Као да чујем неки глас: Све што хоћеш све можеш! Лети Зоја, лети! Место ти је међу облацима. Лети са анђелима! Тродони су очистили беоњаче. Отац је одахнуо. Мислио је, ето, смирио се. Ретко сам навраћао кући, имао сам своју тезгу, шверцовао робу из Бугарске.

Тродон се тешко открива. Међу наркоманима, на први поглед одмах знамо ко шта рока, али за публику са стране тродон је непрепознатљив. Зато си дуго на њему. А, и, јефтин је.

Као и код сваке дроге количине се повећавају. Устаљујем се на седам комада дневно.

У повратку из Ниша сретам Врањанца, знам га, познати дилер хероина из Врања. Молим да ми да малчице да пробам. Долазимо у Врање. Једва пристаје.

Ушмркавам, мање од чевтртину грама. Саветује: «Почасти себе само једном месечно. Никако иглу, сине, јер си тада готов. Чека те непопуњена рупа, запамти»!

Први сусрет са хероином не може да се опише. То је права ствар, убеђујем себе. Свакодневно узимање тродона почиње 2.000. године.

Тада са друштвом идемо у жестоке крађе. Обијамо продавнице. Специјалисти смо за касетофоне по колима. Дневно сам трошио између 100 и 200 марака.

Тродони су јефтини, али њихово дејство тера у луди провод. Одлазимо таксијем у Лесковац, посећујемо кафиће, пијемо најскупља пића, са нама увек добре рибе.