Vranje: Sestre Ristić dobile kuću

Kažu ljudi da nas sopstvena muka toliko pritiska da tuđu uopšte i ne vidimo. Kažu, ali mnogo greše. Suze Milene (15), Jelene (13) i Milice (11) Ristić, iz Koćure kod Vranja, natopile su saosećanjem mnogu savest. Zahvaljujući baš tome što su pre pet-šest meseci mnoga srca zadrhtala od tuge čitajući u “Novostima” potresnu ispovest triju devojčica, one sada žive u novoj kući.

A do pre nekioliko dana, Milena, Jelena i Milica živele su u zabitoj Koćuri, u planinama iznad srpsko-makedonske granice. Do škole su putovale deset kilometara u jednom smeru, a do Vranja im je potrebno tri put toliko.

Iako tek zakoračile u život, nisu mnogo dobra od njega videle. Kad je Mileni bila tek deseta, napustila ih je majka. Udala se za drugog. Otišla, kažu seljani, da čuva tuđu decu. Svoju, otkad je otišla, nije ni pogledala, ni javila se nije.

- Kad je majka otišla, Jelena je imala osam, a Milica šest godina. Šta sam drugo mogla nego da im budem kao majka, najstarija sam - priča Milena, kao da je potpuno normalno da sa deset godina počneš da se rveš sa životom.

PRI KRAJU RADOVI na kući su pri kraju. Nedostaje, doduše, još 1.500 evra. Ali, nadaju se devojčice da će i to da se reši. Uostalom, obećao je i gradonačelnik Vranja, Miroljub Stojčić, da će da pomogne.

Nekadašnja kuća, a samo je optimista tako mogao da nazove trošnu izbu, bila je jedina usred šume. Najbliži komšija - na susednom brdu.

Imaju sestre Ristić oca, ali Blagoje je teško bolestan čovek, pa od njega vajde nema. Tek strah da im čuva, da nisu potpuno same u onoj šumetini.

- Tata je tu, hoće da pomogne, ali nema snagu, bolestan je. Ponekad nacepa drva kod komšije, uzme neki dinar. Za ostalo se same snalazimo. Prodamo jare pa kupimo brašno, šećer, to što nam treba za kući - opisuje Milena kako žive.

Milena je od septembra srednjoškolka, preselila se u Vranje. Sestre i otac ostali su sami u planini. Ali, nije to jedina njena briga. Pre mesec dana poplava je odnela put do njihove kuće, pa se sad do njih može samo zaobilaznim stazama koje jedino vojni terenski džipovi mogu da savladaju.

I teško bi njihova blatnjara izdržala sledeće nevreme, a kamoli klizište koje im se nadvilo bukvalno iznad krova.

Srećom, ima dobrih ljudi koji su sliku sestara Ristić videli samo u novinama, ali im je to bilo dovoljno da požele da im pomognu - novcem, poklonima, garderobom, brigom, savetom, utehom... Tako je baš uradio jedan poslovni čovek iz Beograda. Jednostavno je platio 7.000 evra da se Mileni, Milici i Jeleni kupi kuća negde bliže Vranju, da se, kako je rekao, deca ne zlopate. Uslov - da mu se ime ne pominje u novinama.

- Pomažem jer hoću da deci bude bolje, a ne da svi pričaju kako sam ja dao novac - kaže on.

I ne samo to, on će svakog meseca uplaćivati po 20.000 dinara.

Ali, nije samo ovaj dobar čovek pomogao devojčicama. Dobile su i 200.000 dinara od Dušana Bajatovića, direktora “Srbijagasa”. Taman da se kupi kuća u obližnjem Tibuždu.

- Mnogo sam srećna. Sad će Milica i Jelena da mi budu blizu. Možda neću više morati da budem u internatu, već ću svaki dan da putujem do škole. Hvala svim dobrim ljudima što su nam pomogli - uzbuđena je Milena.