Легенда о Сокобањи

Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрчи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке. Па груну гром и задрхта земља све до шиљка на суром Ртњу. Поскочи упласени хат. Јахач паде с њега и изгуби свест.

Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао на ноге да се ослони. Лежао је тако и цекао смрт. Изненада, зачу клокот воденог кључа. Полако и болно се придиже, да се бар жедан од света не растави.

Када велможа први гутљај воде са дотле врела непознатог попи, у глави му се намах све разбистри. Кад десницу руку у воду стави, снага у њој озиве. Када то господар тврдог Сокограда виде, онако у оделу господскоме, окупа се у кладенцу, оздрави одмах, па се орно врати у тврди град. Одмах нареди да се кућа над извором дигне.

Замало прочу се глас о води исцелитељици на све четири стране света. Са свих страна навали кљасто и богаљасто - они што им душа у носу бејасе да на кључу воде видарице мелемом својим бољкама потраже.

Оздравише многи од воде у котлини међу Озреном и Ртњем. Они што су највише болни били, ту и домове изградише.