Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Ко је био пуковник Рајевски који је послужио Лаву Толстоју као прототип за лик Вронског у роману "Ана Карењина

rssBookmark and Share

Алексинац 09.07.2016.

Kако је ових дана актуелна тема снимање документарно-играног филма о пуковнику Рајевском, преносимо текст из књиге "Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу - спомен црква руском пуковнику Николају Николајевичу Рајевском", професора Зорана Стевановића

Ко је био пуковник Рајевски који је послужио Лаву Толстоју као прототип за лик Вронског у роману "Ана Карењина

Пуковник Николај Николајевич Рајевски је био руски добровољац који је дошао у помоћ Србији са још око 3.000 руских добровољаца у току њене херојске борбе за ослобођење српског народа и српске територије под влашћу Турака за време Првог српско-турског рата 1876-1877. године.

Ко је био пуковник Рајевски који је послужио Лаву Толстоју као прототип за лик Вронског у роману "Ана Карењина", а коме је ова црква посвећена?

Рођен је 5. новембра 1839. године од оца који се такође звао Николај и мајке Ане, девојачко Михајловне, Бороздиној Рајевски у граду Керчу, где му је тада службовао отац. Крштен је 21. новембра у цркви Свете Тројице у истом месту исте године. Име је добио по деди Николају који је био генерал, херој Отаџбинског рата 1812. године.

Отац, који је такође био генерал-лајтнант руске војске, умро је млад оставивши за собом двојицу малолетних синова, Николаја од четири и Михаила од две године. Целокупну бригу о подизању и васпитању деце преузела је мајка Ана.

Николај и Михаил завршили су студије на Физичко-математичком факултету Московског универзитета, након чега ступају у гардијски хусарски пук руске војске. Николај је још током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа. Течно је говорио француски, немачки, енглески и разумео српски. Млађи брат Михаил остао је у служби и постао ађутант цара Александра II, док се Николај посветио разним јавним и друштвеним пословима.

У такве вероватно најзначајније његове друштвене послове спада и мисија по Балканском полуострву и Србији коју је обавио 1867. године. То је био и његов први боравак у Србији. Званично слао га је Словенски комитет из Одесе.

Стварни разлог његове посете било је утврђивање стања у коме се налази српска коњица пре свега, а затим и да, путујући по Србији, извести српску владу о употребљивости путних праваца за случај рата. О свему томе детаљно је известио министра војног српске владе Миливоја  Блазнавца, У извештају је дао и предлог реорганизације српске коњице као и извештај о стању путева у Босни јер је очекивао да ће она ускоро постати поприште сукоба између Србије и Турске.        

Црква подигнута на месту погибије

Будући да је био послат званично у ову мисију на Балкану од Словенског комитета, логично је било да њему и поднесе извештај. Рајевски, међутим, то не чини већ опширан реферат подноси министру војске руске владе Д, А, Миљутину и у њему наглашава неопходност слања руских официра у Србију ради обуке српске војске.   Николај Рајевски је у хусарском пуку званично био до 1870, године. Иако је био тридесетогодишњак већ је био у чину пуковника, Тада је одлучио да напусти службу и отпутује у Ташкент и учествује у ратним операцијама. Док је трајао предах на фронту, он се у мирнијим периодима бавио проучавањем гајења памука и винове лозе у јужним деловима руске царевине.

Године 1875. устанком у Херцеговини отворена је велика Источна криза у коју се активно укључују 1876. године Србија и Црна Гора објавом рата Турској.

Србији у помоћ тада су похитали многи добровољци са разних страна. Поред најмногобројнијих руских, пристигли су добровољци из Бугарске, Грчке, Чешке, Норвешке, Француске, Велике Британије, италијански гарибалдинци, Јевреји и многи Срби, добровољци из Аустро-Угарске.

Међу око 3.000 руских добровољаца, од чега их је било око 400 официра, на Моравском ратишту нашао се и Николај Николајевич Рајевски.

Његово путовање у Србију почело је из Одесе где се налазио 21. јула 1876. године, где је боравио чекајући оставку и желећи да што пре отпутује у Србију.

Тада је писао Марији Григоријевној Рајевској, својој снахи, жени млађег брата Михаила ''Овде сам ево већ три недеље и никако да кренем... Да ли ће ме још дуго тако мучити? Време измиче, новац - такође, и уместо да први стигнем у Србију, ја ћу стићи последњи - ако уопште тамо и стигнем. Зар сам се због тога лишио свега, одрекао се породичног живота и провео најбоље године своје младости сам? Настојао сам да своје ствари средим тако, да у датом тренутку будем слободан, да без жаљења ризикујем свој живот због ствари до које ми је стало, са надом да ћу, можда, успети да прославим име које носим. А ето сада, када је тај тренутак настао, губим време ништа не радећи, чекајући да чиновници благоизволе сетити се мога постојања и дати ми одсуство или уважити оставку, за шта молим већ толико времена!"

Српске новине у броју од 21. августа 1876. преносе вести руских новина о одласку пуковника Рајевског у Србију.

"Новоруски Телеграф јавља ово: "Ови дана отишао је у Србију одеском железницом, заједно с неколико младих Словена и Бугара, син чувеног руског ђенерала Рајевског, пуковник у руској војсци Никола Николајевић Рајевски. Он је командовао стрељачким батаљоном у Севастопољу и дао је оставку да би могао отићи и стати у редове српске војске.

Н. Н. Рајевски заједно с ђенералом Черњајевим освојио је покрајину Туркестан. Понео је од својих новаца 50 хиљада рубаља да помогне официрима сиромашног стања."

У другој вести која је пренета у Српским новинама истог дана наводи се:

"Руски Мир јавља да је полковник Рајевски, који је командовао стрељачким баталијоном у Севастопољу, син познатог ђенерала Рајевског, преко Одесе отишао у Србију. Располажући довољним средствима он је понео са собом педесет хиљада рубаља ради раздавања помоћи потребитим официрима."

Када је пуковник Рајевски стигао у Србију, не зна се поуздано, али је то сигурно било пре 1. (12.) августа 1876. године, јер је тог дана кнез Милан издао указ којим га је превео у коњичког пуковника српске војске. Указ гласи:

"Његова Светлост Господар и Књаз наш Милан М. Обреновић IV, благоволео је на предлог министра војног, превисоким указом својим од 1. августа тек. године решити:

Да се бивши царско - руски пуковник Никола Н. Рајевски и бивши царско - руски поручник Константин Алексић приме у државну службу као контрактуални, и то први као коњички пуковник, а други као пешадијски капетан II класе"

Према писању Андреја Шемјакина, пут Рајевског од Одесе до Моравског ратишта изгледао би овако: 27. јула он је добио обавештење о одобреној оставци и истог дана телеграфисао из Одесе мајци у Јалгу: "Сутра крећем преко Јашија у Турн - Северин." Прво је он возом стигао до Турн - Северина. Затим се пребацио преко Дунава у Србију и остао два дана у Кладову, одакле је послао телеграм војном министру Николићу у којем је тражио даља наређења. Добивши налог да путује за Београд, Рајевски је дошао у Текију, а одатле кренуо бродом за српску престоницу. Тамо је стигао 4. августа.

Сутрадан је добровољац посетио министра Николића, кнеза Милана Обреновића, председника Државног савета Јована Мариновића и сликао се за успомену у атељеу фотографа Стевановића. 6. августа, око 18 сати, Рајевски је у друштву са неколико руских официра, отпутовао бродом "Делиград" из Београда за Смедерево. Сутрадан, 7. августа, ујутру, у 7 сати, они су пошли кочијом за Делиград, где се налазио штаб генерала Черњајева.

Интересантно да се, према речима његових сапутника, "Рајевски на станицама трудио да говори српски и да су га добро разумевали."

Око поноћи официри су дошли у Делиград, али, не затекавши генерала, продужили пут за Алексинац. Тамо су стигли 8. августа између 16 и 17 сати и, преноћивши у механи, већ се 9. представљали Черњајеву.

О доласку Рајевског на моравски фронт сведочанство је оставио књижевник Пера Тодоровић, писар и преводилац у штабу генерала Черњајева, команданта Моравске војске.

У свом дневнику од суботе 14. августа из логора на Пруговцу Тодоровић је записао: "Уз пут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он је пре 10 - 15 дана дошао из Русије и кад се први пут јавио у штаб у Алексинцу ја сам га дочекао. Но кад сам предао његову визиткарту Черњајеву учинило ми се као да овај долазак није тако обрадовао ђенерала као што се он радовао доласку других Руса." Како је у време доласка пукувника Рајевског на Моравско ратиште турска офанзива била у пуном јеку, он је већ 9. (21.) августа послат код села Мрсоља (Моравца) на левој обали Јужне Мораве, на положаје који су били најугроженији. "За појачање крајњег десног крила упуте се из мостобрана још 2 батаљона комбинована са 1 ескадроном и 1 батеријом под руским пуковником Рајевским, који је такође тога дана дошао као добровољац на бојиште."

Пуковник Рајевски је добио команду над десним крилом српске одбране, храбро се борио са својим јединицама за шта је добио и Таковски крст, али већ 11. (23.) био смењен са дужности под изговором да је напустио положај без наређења. Међутим, то није била истина. Без обзира на то, њега су ставили на располагање у Главни штаб.

Николај Рајевски, истоимени деда пуковника Рајевског

О боравку пуковника Рајевског на Моравском фронту оставио је драгоцено сведочење и доктор Владан Ђорђевић.

Он бележи: "Из болнице одох у главни штаб који затекох при вечери. За столом беше пуно младих руских официра који за време мога кратког одсуства беху подолазили из Русије и који беху задржани при штабу као ордонанс-официри. Тек што и ја седох отворише се врата и уђе један висок мало погрбљен црњомасти официр у похабаној униформи српског пуковника са шајкачом дивизијара. О десном рамену висаше му на танком каишу черкеска сабља а на грудима имађаше два ордена руска (једно беше орден Св. Владимира с мачевима).

Генерал Черњајев погледа га зачуђено и понуди му једну столицу поред себе.

- Одкуда ви г. пуковниче Рајевски- рече главнокомандујући.

- Ја с прћиловичког виса Ваше Високопревасходство. Наредио сам да цела војска одступи за Ђунис!

Черњајев испусти кашику из руке и скочи као опарен.

- Шта! Јесте ли ви при себи? Какво одступанју за име Бога?

- Не није могућно било држати се даље. Ваше Висоство! - рече Рајевски уставши и сам,

- Ама како смете напустити поверену Вам позицију без нарочите заповести?

- Ја сам два пута слао за заповест па кад не добих никаква одговора... поче Рајевски.

Черњајев се увати за косе, стаде ходати по предсобљу и непрестано виче: - Пуковник из руске војске да тако уради! Та то није никаква војска... Ето чорт знајет что такое ето Миљутинскаја армија!

Ко зна како су се силно мрзели Черњајев и руски војни министар Миљутин,тај ће разумети смисао овог прекора који Черњајев баци на руску војску. У Черњајеву је све више кипела жуч. Он стаде пред јадног Рајевског па демонстрирајући руком пред његовим носем, истисну кроза зубе само ово неколико речи:

- Ви... ви... ви не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте данас осрамотили Вашег деду, који се онако славно тукао против Наполеона, ви сте осрамотили брата, који је ађутант Госодарја! Рајевски пребледе као смрт, стукну један корак назад као да је на змију стао, и само рече: -То није истина, Михаил Глигорич! - узе капу па оде. Висарин Висарионович покуша да утиша ђенерала, и то никад није тешко било, јер он плане, а после неколико тренутака се каје ако је љутит коме неправду учинио. Пуковник Рајевски хтео је ту исту ноћ да остави Алексинац и српску војску па да иде кући... али Черњајев као да му се још исту ноћ извинио за увреду коју му је нанео, и сутра дан ујутру видех на прсима пуковника Рајевског, поред она два руска ордена и таковски крст."

После овога догађаја пуковник Рајевски налазио се у Главном штабу у Алексинцу. По причи која је остала сачувана од старих Aлексинчана, пуковник Рајевски је за време свог боравка у Алексинцу становао у једној једноспратној згради која се налазила на почетку данашње Таушановићеве улице, са њене десне стране. Та зграда више не постоји. Срушена је између два светска рата.

... наставиће се

 

Текст је објављен 2010. године у књизи "Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу - спомен црква руском пуковнику Николају Николајевичу Рајевском". Књига је у међувремену допуњена новим сазнањима и чека своје друго издање. Пре објављивања рукопис је прегледао и благословио патријарх Иринеј, који је тада још увек обављао и дужност епископа Нишког.

Алексиначке вести


#   Алексинац   Горњи Адровац   Патријарх Иринеј   Зоран Стевановић   Николај Рајевски   Русија   Црна Гора   историја   Ана Карењина   Ђунис   српско-турски ратови   Црква Свете Тројице
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима