Коњарник – село за уживање

На седмом километру од Житорађе, вијугавим али добро одржаваним путем што води према Житном Потоку и Бојнику, улазимо у село Коњарник. На падинама планине Пасјаче, утонуло у зеленило, ово живописно село, подсећа на она у Швајцарској. Тако је и уређено: широке и праве улице, велика дворишта пуна воћа, поврћа и цвећа. Нема куће коју не красе ружичњаци, уредно покошена трава и саксије цвећа дуж степеништа, балкона, прозора.

Овамо смо стигли са Мирољубом Милутиновићем, пензионером из Калиграда, на позив Милоша Јовановића, његовог колеге с којим је некада радио по школама у Босни. Милош је један од мештана Коњарника, који даје, што се каже, душу селу. Он је, као и највећи број мештана пензионер, али је организовао и малу радионицу за израду папирних салвета, убруса, марамица. Он је и иницијатор културних догађања, којих је у овој планинској забити, заиста, поприлично.

Ушли смо у атрактивно уређено двориште Драгане и Синише Димчића у време кад се, под младом липом у цвету, одржавало књижевно вече троје младих песника из Житорађе. Овде смо затекли и десетак сликара који стварају у овом прелепом окружењу зелених брда и долова. Ускоро ће, веле, гостовати и фолколорни ансамбли из Ниша, па етно-групе из разних места југа Србије, певачи, књижевници, историчари и други.

–Ово је село пензионера. Оно оживи тек кад гране пролеће. Тад овамо нагрну они који су из Коњарника отишли давно, па су по градовима Србије, највише у Нишу и Београду, стекли пензије. За њима, кад дође лето, ето синова и кћери, унука и праунука, па село постане као мали град. И то тако траје до јесени, кад прво оду млади и до првих снегова, кад оду и пензионери. Од стотинак кућа, тек се из трећине оџака зими може видети дим – казује Предраг Мишевић, пензионисани пуковник, док седимо на дрвеним пањевима у лепо уређеном дворишту Горана и Слађане Николић. Они су, кажу, радили у Житорађи, у некад познатом металском предузећу „Челик”, али су обоје остали без посла, па су се окренули пољопривреди. Горан покушава да нешто учини на пољу сеоског туризма и ловства, али се из ових планинских крајева још тешко долази до тржишта за те послове.

Предраг Мишевић и Милош Јовановић су потомци оне 23 породице које су се крајем 19. века овде населиле из долине Зете. Свака је, кажу, имала најмање по шест чланова, што је после нарасло на преко 100 кућа, са 40 и више ђака у овдашњој основној школи. Данас је мање становника Коњарника него што их је било кад су се доселили, школа је затворена пре петнаест година, њена зграда, без врата и прозора, урасла је у шикаре. Сви који су могли отишли су после рата: одрасли на посао, млади на школовање. Одавде потиче много угледних људи: пуковника и генерала, лекара и професора, посланика и политичара, глумаца и сликара, научника и књижевника.

И сада, кад се као пензионери враћају овамо, на њиве скоро нико не иде. Пшеницу целог села пожање комбајн за један дан, каже Мишевић. За један ар земље не може да се узме ни 10 евра, додаје Јовановић. Међутим, велику наду Коњарничани виде у фирми „Лазар” из Блаца, познатој по фарми крава и млечним производима, која је овде откупила или узела у најам 60 хектара њива и заснива плантажу биља за силажу.

А могло би ово село да буде привлачно и за туристе, из земље и иностранства. Оно је богом дано за уживање. На надморској је висини од око 400 метара, има сопствени водовод са планинском водом, доста нових или обновљених кућа, директну аутобуску везу са Београдом, Нишом и Прокупљем. Далеко нису ни Лесковац, Бојник и Лебане са својим знаменитостима. А тек околне планине – Пасјача, Видојевица и Радан.

Само треба да се поради на представљању свих тих лепота. То сада покушавају они који се у Коњарник враћају. Надају се да ће их овде бити све више и да ово чаробно село неће полако изумрети, као многа у Србији.