Нишлија пронашао 50.000 евра, заузврат добио загрљај

Он је на паркингу у нишком булевару Зорана Ђинђића, на хауби својих кола пронашао торбицу са око 50.000 евра и одмах ју је вратио власници.

Међутим, када је дошла по паре, она га је изгрлила и изљубила, рекла му је да јој је спасао живот, али му није оставила ни динар награде, пише "Информер."

Александар каже да му не треба награда за поштење и да би сваки следећи пут поступио на исти начин.

Миладиновић је торбу с новцем пронашао јуче око 10 сати ујутру. Како сам признаје, толику гомилу пара у животу није видео.

"Изашао сам из фирме на паузу, успут сам купио нека јаја на акцији, па сам отишао до свог возила да их оставим. Када сам дошао до аутомобила, угледао сам на хауби торбицу. Осврнуо сам се око себе, очекујући да је неко у близини и да ће да је узме, али нигде никога није било. Отворим торбицу, а када сам видео шта је унутра, завртело ми се у глави, низ леђа ми је кренуо хладан зној. Пара к'о плеве", каже Миладиновић и наставља:

"Видео сам дебео свежањ банкнота од по 500 евра и још гомилу од по 200, 100 и 50. По мојој слободној процени, било је ту око 50.000 евра. Прво што ми је пало на памет, не знам ни сам зашто, јесте питање да то није новац за нечије лечење. Док сам се премишљао шта да радим, како да нађем власника, зазвонио је телефон...Ослушнуо сам, знам да мој тако не звони, а онда сам са стране у торбици видео нечији мобилни. Јавио сам се и чуо глас уплакане и усплахирене жене. Питала ме је да ли сам нашао торбицу и хоћу ли да јој је вратим. Казао сам јој да су паре код мене и да је чекам на паркингу код Чаира... Док сам повукао два дима цигарете, на паркинг је већ после десет минута стигао бели ''пунто'' и из њега је излетела жена чије је лице било изобличено од плача и бриге", објашњава Миладиновић.

Александар каже да му награда није понуђена, али и да је не би ни узео.

"Загрлила ме је и изљубила као најрођенијег, објаснила ми је да је телефонирала кад је спустила торбицу на хаубу мог аутомобила да би узела кључеве свог аута, а затим је отишла оставивши паре. Објаснила ми је да је то новац од неког наслеђа које треба да подели са рођацима... Рекла ми је и како се зове, али да ме убијете сад не знам да ли беше Зорица, Љубица, Драгица... Никакву ми награду није понудила, а и да јесте, ја је не бих узео. Шта ће ми награда за поштење. И сваки следећи пут бих учинио исто. Желео бих да се видимо и испричамо, али ми њене паре не требају. Не сматрам да ми је било шта дужна, вратио сам јој што је њено. Срећа је била да сам ја наишао, обично је тај паркинг пун људи, па не могу да гарантујем да би неко други поступио на исти начин", каже Александар.