Pecanje na posni petak: Pravoslavni krivolov

Pre desetak dana u nedozvoljenom ribolovu na Aleksandrovačkom jezeru, među više uhvaćenih lica bila su i tri popa Eparhije vranjske - D.P, B.V. i N.M. Ali, da bi protiv njih bile podnete prekršajne prijave ribočuvari koji rade pri Sportskom savezu je trebalo da o svemu obaveste Asocijaciju ribolovaca "Veternica” iz Leskovca, koja upravlja ovdašnjim vodama pa, da ona preduzme odgovarajuće korake. Ovi, međutim, to nisu uradili i priča je krenula u potpuno neočekivanom pravcu gradeći usput pravu komediju apsurda.

SVETI PETAR

Još je Sveti Petar, kaže Biblija, omiljeno štivo naših junaka, uživao u pecanju i pre nego što je postao jedan od dvanaest apostola, zanimanje mu je bilo – ribar. Petar se tada zvao Simeon i pecao je u Galileji, na Tiberijskom jezeru. Popovi ovdašnji nisu imali potrebe da potežu čak u Izrael da bi se prepustili čarima varaličarenja, mušičarenja i ostalih “arenja” nego su skoknuli desetak kilometara od grada, na Aleksandrovačko jezero. Biblija ne beleži da li je pre dvadeset vekova, kada je Petar hodao zemljom, bilo zabrane ribolova, ali danas je svakako ima, a na ovom jezeru, to i vrapci znaju, na snazi je od kako je jezero pre dve godine revitalizovano, a prošle godine i ponovo poribljeno. I tako će biti do juna 2013. godine.

MAKAZE

A da sveštenicima Eparhije vranjske nisu strani još neki ovozemaljski grehovi svedoči i podatak koji smo dobili iz preduzeća “Jugoistok” Niš, ogranak Vranje. Naime, oni su na kraju 2011. dugovali za struju blizu 1.500.000 dinara, da bi tokom ove godine taj dug smanjili i on trenutno iznosi 800.000 dinara. Istovremeno, Crkva Svete Trojice duguje 6.000 dinara, a pojedinim od pripadajućih 38 crkava struja je isključena zbog neizmirivanja obaveza.

Kako pomenuti vrapci nikako nisu mogli da na silu uklone oznake o zabrani ribolova, koje su 2010. godine bile postavljene na obali, a nisu ni ribe, kojima to nikako nije u interesu, biće da su to uradili ljudi, tačnije ribokradice, dok se popovi u izjavi za “Vranjske” kunu da su nevini.

-Dana 7. septembra 2012. godine u popodnevnim časovima tačno je da smo bili na pecanje, na Aleksandrovačkom jezeru, među veliki broj ribolovaca, našli smo se i mi, međutim nismo znali da je zabranjeno pecanje, niti je bilo gde obeleženo vidno o zabrani ribolova. Toga dana naišla je kontrola i sačinila zapisnik o kršenju zabrane ribolova – stoji u pisanoj izjavi koju prenosimo bez ikakvih intervencija, a koju su sva trojica potpisala punim imenom i prezimenom.

Mi apsolutno razumemo da oni veruju da je “sve božja imovina”, ali u katastru je ovo jezero zavedeno vrlo opipljivo i realno - kao imovina “Simpa”, a Upravni odbor ove kompanije je odlučio da se ono da na korišćenje gradu. A onog momenta kada pop uzme štap u ruke i krene da čuči na obali gde je pecanje zabranjeno i za njega, automatski, počinju da važe zemaljski zakoni. Tako krivični zakonik u članu 277. jasno kaže da će se onaj ko lovi ribu ili druge vodene životinje za vreme lovostaja ili u vodama u kojima je lov zabranjen, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. A kazne su tek pravi sitniš – od 25 do 50.000 dinara, plus po 6.500 dinara za svaku ulovljenu ribu, po obavljenom veštačenju. Međutim, ribočuvare koji rade pri Sportskom savezu nije angažovala Asocijacije iz Leskovca i ne mogu, uprkos tome što imaju licencu, da pišu kazne, ni prijave.

Iako generalni sekretar Saveza Aleksandra Nikolić tvrdi da su njima licence istekle pre nekoliko meseci, pa se to pročulo i sad se nesmetano ide u krivolov, predsednik Asocijacije Živojin Stoilković to oštro demantuje.

-Licencu izdaje Ministarstvo za zaštitu životne sredine licu koje je položilo stručni ispit iz člana 11. Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda na vodama i koje ima novca da je plati. Takođe, licenca ne može nikako da istekne. Ovi ribočuvari nisu angažovani od strane Asocijacije i samim tim nikada nisu ni dobili ribočuvarske značke. To, faktički, znači da oni nemaju nikakvih nadležnosti i da podatke o uhvaćenim ribokradicama moraju da dostavljaju nama, kako bi mi dalje sprovodili zakonom propisane mere. Priča o tome kako mnogo ljudi peca na jezeru jeste tačna, ali to nije dozvoljeno i to celo Vranje zna, posebno ribolovci. Takođe, ni ribočuvari u udruženjima ribolovaca po Vranju nemaju nikakve nadležnosti – kategoričan je Stoilković.

Podsetimo, nakon što se 2008. desila ekološka katastrofa kada je uginulo preko 700 kilograma tolstolobika kapitalaca, šarana i druge ribe, u jezero je uloženo oko 90 miliona, od čega je lokalna samouprava dala dva, ono je očišćeno, a u jesen 2011. ponovo i poribljeno.

O ovome su mesecima izveštavali svi mediji u državi, čak i radio “Iskon” Eparhije vranjske. Tako da u najmanju ruku zvuči smešno kada popovi ribokradice kažu da nisu znali da je pecanje zabranjeno. Ali, nisu oni krivi što su bili te sreće da baš kad su zabacili naleti komunalna policija i ribočuvar. I, eto ušli su u zapisnik, i to baš u petak, i to baš u vreme posta.

Možda će im onaj njihov šef na nebu i oprostiti kad čuje da sada u jezeru pliva najmanje 350 kilograma šarana, isto toliko štuke, karaša, belice…ko zna.

ČETIRI I PO MILIONA ŽELjA

A da su itekako znali da je pecanje zabranjeno svedoči i priča našeg upućenog sagovornika koji se našao na licu mesta, a izjavu je hteo da nam da samo anonimno.

-Popovi su ulovljenu ribu držali u čuvarkama, u vodi na nekoliko metara od obale da bi, ako nalete čuvari, rekli da nisu ništa upecali. Zašto su to radili, ako kažu da nisu znali da je pecanje zabranjeno? A sledećeg dana išli u udruženje i nudili svinju, ili parastos ako treba, samo da ih ne prijavljuju. Čak su rekli i da će crkva da uplati neke pare za ribolovce – navodi ovaj ribolovac.

E, jadni vernici ako njihovi parosi ovako poštuju osmu i desetu božju zapovest, koje kažu da ne treba krasti ni poželeti ništa što je tuđe.

Kako su “komunalci” samo asistirala ribočuvarskoj službi kako zakon i nalaže, njihova uloga u celoj priči se tu i okončava. Problem je na ovom mestu trebalo da pređe u nadležnost Asocijacije koja već četiri godine upravlja ovdašnjim vodama. Ali, nije. Svaki verujući i ne verujući čitalac na ovom mestu sigurno će se zapitati: da li su ona ponuđena svinja ili parastos učinili svoje ili sve to beše “volja božja”?

Leskovčani, da razjasnimo, ne “gazduju” kako se to obično tumači u ribolovačkim i “sportskosaveznim” pričicama, nego su samo korisnici dela ribarskog područja “Srbija – istok” odnosno reona od Brestovca kod Leskovca na severu, pa do Preševa na jugu, i od reke Jablanice na zapadu do granice sa Bugarskom, što znači da upravljaju i vodama oko Vranja. Na ovom području kao i na svim ostalim sprovodi se Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda na vodama, a on u članu 10. kaže da je korisnik dužan da obezbedi čuvanje ribarskog područja, kao i da ribočuvar pri vršenju svojih poslova mora imati ribočuvarsku značku i ribočuvarsku legitimaciju, koju izdaje korisnik.

Na naše pitanje – zbog čega pri Sportskom savezu onda uopšte postoje dva ribočuvara, ako oni nemaju nikakvih nadležnosti, Nikolić nije znao da nam odgovori, ali je dodao da se nada da će i Vranjanci jednog dana dobiti na upravljanje svoje vode.

-Uskoro će biti raspisan novi konkurs i mi ćemo kao grad konkurisati, čvrsto mi je obećao Zoki (gradonačelnik – p.a.) – iznosi sekretar Saveza.

A za Zokija se zna da je veliki vernik i da kad on nešto kaže to tako i bude.

-U Vranju ima oko hiljadu ribolovaca sa dozvolom, koje kupuju od Leskovčana, a svaka košta oko 4.500 dinara. To znači da Sportskom savezu godišnje 4.500.000 dinara iscuri iz ruku – dobar je sa ciframa Nikolić, iako je zaboravio još da izračuna koliko građane godišnje koštaju ova dva ribočuvara bez ikakvih nadležnosti.

I da rezimiramo stanje koje sada imamo: ribolov na jezeru je zabranjen, popovi su pecali, ribočuvari su ih ukebali ali, nemaju ovlašćenja da ih kazne iako za to primaju plate, a Asocijaciju, koja ima, niko nije hteo da obavesti iz za sada neutvrđenih, što jestivih, što nejestivih razloga. Ne treba tu ništa da diramo. Bistro !

*Tekst je objavljen u poslednjem broju Vranjskih