Како се калио челик

Питање је, дакле, шта је чашу напунило до врха.

Можда ћемо у наредним данима добити више информација, ако не о детаљима, онда макар о најважнијим елементима преговора, спорним питањима, условима и једне и друге стране. А нарочито о нашим „ црвеним линијама“. Тада ће моћи да се донесе колико-толико заснован суд о томе зашто до договора није дошло. Можда се некоме чини да то сада више и није важно. И није, наравно, због прошлости, али јесте због будућности, односно да би знали шта нас чека. То јест, шта нам је чинити, боље речено.

По ономе што је до сада било познато јавности главни услов Србије био је да у Железари не буде отпуштања. Може се то закључити и на основу онога што је Вучић рекао најављујући конкурс за нови менаџмент Железаре. Практично једини наш захтев биће да нова управа мора да задржи исти број запослених. Не рачунајући наравно тзв. природни одлив, тј. одлазак у пензију. Али рачунајући, разуме се, у тај број запослених и 500 оних који су радно место у Железари добили у последњих годину-две дана, док она практично и није радила. То је заправо најбољи показатељ односа државе и ове владе – а ни претходне нису биле боље – према „јавном сектору“, тј. државним предузећима и установама. Лези лебу… итд. Још увек је то уточиште за партијске „кадрове“ и „склониште од буке“ (Б. Ђорђевић) конкуренције, компетиције и компетенције.

Коме треба такво предузеће. Ако је смедеревска Железара још увек профитна, а не социјална установа.

Свеједно, нема сумње да ће већина у Србији, и међу грађанима и међу аналитичарима, подржати Вучићеву одлуку. У ствари, није баш сигурно да то важи за оне прве. „Ординари пеопле“ су овде одувек показивали више трезвености и рационалности од разноразних државних душебрижника и заштитника националних интереса.

Време је да се направи јасна рачуница, тј. ако можда већ постоји да се предочи грађанима – колика је цена „Смедерева“. Тачније, колико они морају да из свог џепа плате да би Железара радила.

Не само ове године него и наредних. Треба, дакле, да се зна (и) какве су перспективе смедеревске желазаре, колико ће још година она радити са губитком и колико ће то, рецимо, бар за наредних пет година да кошта грађане и привреду Србије. Такође, требало би да се зна да ли, колико и за шта у њу треба инвестирати. Све би то били трошкови. С друге стране, треба да се изнесе податак колика је корист од рада Железаре, не само непосредна, него и посредна, кроз рад транспортних предузећа, прерађивачке индустрије итд. Све се то стави на вагу, једно на један друго на други тас, па да видимо шта претеже. У ствари зна се шта претеже; али хајде да бар знамо колико. И може ли то Србија да издржи. И, уопште, треба ли да издржи или ће јој лакше бити без тог самара, ако не баш одмах, а оно за неку годину свакако.

При томе треба почети од чињенице да је до краја 2013. године Железара направила дуг од 525 милиона евра: 260 милиона евра дугови банкама, 120 милиона према добављачима и 145 милиона евра дугови за преузете сировине.

Овај податак је некако брзо „повучен“ из јавности, а избачени су неки други, али први никада није демантован. Оно што је остало изван пажње јавности јесте питање откуда толики дуг. Када је, наиме, Цветковићева Влада, пре готово тачно три године, за један долар купила Железару од УС Стила, добила је (иако се данас могу чути и супротне информације) потпуно „чисту“ фирму, без динара дуга. Чак је, кад се пребију обавезе и потраживања, била у плусу за двадесетак милиона долара. Како се за мање од две године накарикало пола милијарде евра дугова? На то питање нико није ни покушао да одговори. О томе шта је било у међувремену, тј. од тада до данас, да и не говоримо.

А треба имати у виду и ово. Када говоре о (само)одрживости индустрије челика стручњаци воле да користе следећу илустрацију: свака железара, по њима, (треба да) има две ноге. Једна је рудник гвожђа, а друга је рудник угља, тј. производња кокса. Смедеревска железара нема у близини ни једно од то двоје.

Ако јој се још око врата стави тег од 5.000 обавезно запослених, како она уопште може, не позитивно да послује, то је за њу немогућа мисија, него да се не сруши као кула од карата.

Зар није онда јефтиније да сви железарци седе код куће и примају плату него да производе губитке. Или је најбоље да им држава лепо укине привилегије, да им подели отпремнине, па нека буду у истом необраном грожђу као и сви други грађани Србије. Нека се баве грожђем, кад нису умели гвожђем.