Авион усред Сићевачке клисуре

Када је 1977. године престао да развози падобранце и када је расходован са војног аеродрома у Нишу, заљубљеници у летелице су купили авион како би сачували успомену на део пилотске ескадриле некадашње Југославије.

Авион у Клисури је осамдесетогодишњој Бисерки Ђорђевић, која је данас његов други власник, помогао да некада буде успешан угоститељ. Странци су одувек, како каже, пролазећи кроз Сићевачку клисуру желели да поред авиона нешто поједу и попију.

"Много сам волела што је авион горе и када га будете продали – продајте га мени. Волим авион", сећа се Бисерка.

Дугачак готово 20 метара, авион произведен у Америци код нас је најпре коришћен за превоз путника у ЈАТ-у, а потом и за потребе наше војске.

"Имао сам срећу да будем први међу последњих пет питомаца војне Ваздухопловне академије који су свој скок падобраном имали из тог авиона", сећа се Јосип Штарк, војни пилот у пензији.

Авион "даглас ДЦ-3" у уску Сићевачку клисуру је ушао без крила, чији је распон био 29 метара. Стигао је на приколици из правца Суве планине, а његови власници су превоз платили три и по милиона динара, колико је у то време, кажу неки, коштала нова "застава 101".

"Цео крај су по авиону звали "код авиона". Чак и путници када су вадили карте у аутобусу, не кажу Радов До, него кондуктеру кажу – до авиона", каже Братислав Петровић, хроничар белопаланачког краја.

"Људи свраћају, махом туристи који овуда пролазе колима. Сликају га, много им се свиђа, на турском кажу ђузел, ћок ђузел, што значи: лепо, много лепо", каже Виолета Јовановић, угоститељ из Сићевачке клисуре.

Од када Бисеркин ресторан не ради, авион пропада, а његови делови завршавају на отпаду.

"Била сам пре месец дана... Само погледам жалосно и вратим се. Нема ништа од авиона", каже Бисерка

Авион у клисури већ 36 година дочекује и испраћа туристе који иду ка Блиском истоку.

Међутим, недостаје му један велики део, па је заувек пропала идеја да он буде права туристичка атракција за све оне који туда пролазе ка Малој Азији.