Avion usred Sićevačke klisure

Kada je 1977. godine prestao da razvozi padobrance i kada je rashodovan sa vojnog aerodroma u Nišu, zaljubljenici u letelice su kupili avion kako bi sačuvali uspomenu na deo pilotske eskadrile nekadašnje Jugoslavije.

Avion u Klisuri je osamdesetogodišnjoj Biserki Đorđević, koja je danas njegov drugi vlasnik, pomogao da nekada bude uspešan ugostitelj. Stranci su oduvek, kako kaže, prolazeći kroz Sićevačku klisuru želeli da pored aviona nešto pojedu i popiju.

"Mnogo sam volela što je avion gore i kada ga budete prodali – prodajte ga meni. Volim avion", seća se Biserka.

Dugačak gotovo 20 metara, avion proizveden u Americi kod nas je najpre korišćen za prevoz putnika u JAT-u, a potom i za potrebe naše vojske.

"Imao sam sreću da budem prvi među poslednjih pet pitomaca vojne Vazduhoplovne akademije koji su svoj skok padobranom imali iz tog aviona", seća se Josip Štark, vojni pilot u penziji.

Avion "daglas DC-3" u usku Sićevačku klisuru je ušao bez krila, čiji je raspon bio 29 metara. Stigao je na prikolici iz pravca Suve planine, a njegovi vlasnici su prevoz platili tri i po miliona dinara, koliko je u to vreme, kažu neki, koštala nova "zastava 101".

"Ceo kraj su po avionu zvali "kod aviona". Čak i putnici kada su vadili karte u autobusu, ne kažu Radov Do, nego kondukteru kažu – do aviona", kaže Bratislav Petrović, hroničar belopalanačkog kraja.

"Ljudi svraćaju, mahom turisti koji ovuda prolaze kolima. Slikaju ga, mnogo im se sviđa, na turskom kažu đuzel, ćok đuzel, što znači: lepo, mnogo lepo", kaže Violeta Jovanović, ugostitelj iz Sićevačke klisure.

Od kada Biserkin restoran ne radi, avion propada, a njegovi delovi završavaju na otpadu.

"Bila sam pre mesec dana... Samo pogledam žalosno i vratim se. Nema ništa od aviona", kaže Biserka

Avion u klisuri već 36 godina dočekuje i ispraća turiste koji idu ka Bliskom istoku.

Međutim, nedostaje mu jedan veliki deo, pa je zauvek propala ideja da on bude prava turistička atrakcija za sve one koji tuda prolaze ka Maloj Aziji.