Лесковачки филигрански накит

Руке злата вредне било да су у њима клешта, маказице, пинцета, бренер или оловка. Мноштво идеја које навиру лако прате. Накит најпре дизајнира, а потом следи вез сребрном жицом, проткан полудрагим и драгим камењем. Савијајући, уплићући, украшавајући настају комади филиграна који остављају без речи.

"Плетење сребрне нити то ми се свиђа иначе да мислим да је и занат и уметност", каже Ивана Станковић, мр ликовне графике и мајстор филиграна.

Љубав се родила у родном Скопљу где је магистрирала на Академији ликовних уметности, али израда филиграна је посвећена, прецизна, традиционална техника. Савладала ју је у најбољим македонским радионицама и донела у Лесковац пре једну деценију.

Ивана каже: "Волим то чиме се бавим, што стварам нешто по мени лепо и што дајем све од себе да дам један уметнички печат на ово што радим".

Годинама сарађује са Музејом примењених уметности у Београду, однедавно и са лесковачким Народним музејом. После изложбе реплика и ауторског накита из првих векова нове ере, етнолошка збирка изродила је Блештавило.

"Представљена је апсолутно аутентично онако како је некад рађен накит", каже Слађана Рајковић, етнолог.

Огрлице, наушнице, медаљони, привесци манжетне, огледало једног времена и данас могу да се понесу. Реплике су верне, све остало у полицама поред њих настало је као инспирација оригиналним накитом из 19. века.

"Ишли смо ка томе да одаберемо комаде накита који би били и сад актуелни да би могао и сад неко да носи то, и који су нама били атрактивни", каже Ивана Станковић, аутор изложбе.

Занат и вид уметности исплетени попут жице као нит и зрно у латинским речима филум и гранум. Како год за младу лесковачку уметницу, без сталног посла и атељеа, непремостивних захтева и непознаница код филиграна нема. Енергију црпи у породици уз супруга, академског сликара и малишане који су од родитеља очигледно наследили таленат.