Родитељи деце са инвалидитетом у борби за статус неговатеља

„Искористила сам институцију Питање посланика и поставила ово питање на седници Скупштине Србије. Они имају рок 15 дана да на то питање одговоре, а тај рок истиче ове недеље. Након тога ћемо у складу са њиховим одговором да делујемо даље. Они треба да одговоре које су методе користили када су доносили закон који је поделио статус родитеља и неговатеља и због чега су искључили родитеље из система подршке државе“, наводи за Нишке Вести посланица Јединствене Србије Невена Стојановић.

Она објашњава да ће, зависно од одговора Министарства, касније моћи да покрену иницијативу за доношење новог Закона који би коначно изједначио статус родитеља и неговатеља, с обзиром да је први пут ово питање покренуто још почетком 2013. године, када су родитељи покренули петицију и прикупили више од 60.000 потписа подршке.

„Желимо да остваримо дијалог између родитеља и Министарства, који ће бити константан. Шта ћемо наредно радити зависиће од одговора Министарства. Желимо првенствено да се на овај проблем обрати пажња и подигне ниво свести, пре свега, посланицима, који нису били упућени у ову ситуацију јер то питање до сада није било постављено на Скупштини“, додаје посланица Невена Стојановић.

Представник родитеља деце са инвалидитетом за град Ниш, у овом случају, је историчар Срђан Веселиновић, који истиче да би доношење новог Закона финансијски веома помогло родитељима који имају дете са неком врстом инвалидитета.

За разлику од неговатеља који од државе добијају пуну плату за старање о напуштеном детету са инвалидитетом, родитељи најчешће живе само од социјалне помоћи, што није довољно управо због специфичних потреба деце са инвалидитетом.

Веселиновић наводи да је посао родитеља детета са инвалидитетом нешто што захтева непрекидно ангажовање, па родитељи не могу да се баве ничим другим, сем својим дететом. На тај начин су та деца и родитељи доведени у један незавидан положај да су на рубу егзистенције, јер кад не могу да раде јер морају да бринену о свом детету, самим тим немају новац ни за лечење, ни за основне потребе детета.

„С друге стране се налазе неговатељи, односно породице које раде једно велико хумано дело: брину о напуштеној деци са инвалидитетом. Тим породицама држава даје плату, што је разумљиво. Али логично је да самим тим и биолошки родитељи треба да буду изједначени са неговатељским породицама. И ми смо чланови ове заједнице, а озбиљност једне државе се огледа и у њеној социјалној политици и бриги према најслабијима“, објашњава Веселиновић.

Он поставља хипотетичко питање: шта би било када би се сви родитељи одрекли своје деце са инвалидитетом? Онда би држава морала да преузме бригу о свој тој деци и да финансијски подржи њихов живот код неговатељских породица. Веселиновић додаје да би у том случају најбоље речење било да се тај новац преусмери на биолошке породице, јер је деци са инвалидитетом ипак најбоље поред својих родитеља.

Народни посланик Душан Милисављевић, који се изборио за доношење Зојиног закона, само је један од многих посланика који подржавају инисијативу за изједначавање статуса родитеља деце са инвалидитетом и статуса неговатеља.