Србија: Зашто се враћају сачекуше

Ове недеље убијено је још једно лице које медији такође означавају као наркодилера. Ово су примери који очигледно говоре о бруталном унутармафијашком разрачунавању, које држава, чини се, тек немо посматра. Због чега је тако?

Сачекуше се враћају на улице. Последњи пример је убиство Јовице Радоњића, за којег београдска штампа наводи да је познат полицији по трговини наркотицима и да је осуђиван.

Адвокат и некадашњи коминистар полиције Божо Прелевић каже да је очигледно реч о сукобу нарко група.

“И оне се боре за тржиште и то мање-више постоји у свим земљама које имају значајно бољи систем него што смо ми. Дакле, тога има свуда и то се не може искључити. Ако погледате даље како ствари стоје, видите да цена наркотика није висока. Наркотика има довољно, што није добро. Очигледно да има велики број зависника јер је то јако профитабилан посао. С друге стране, општа несташица посла говори у прилог да за мале паре можете, не само да нађете разносаче, него и егзекуторе”, наводи Прелевић.

Према писању београдских медија, убијени Јовица Радоњић некада је припадао новосадској криминалној групи "Фирма", коју је предводио Миладин Сувајџић, познатији као Ђура Мутави, који је за „земунски клан“ растурао наркотике на територији Војводине. Наводи се да је Радоњић 2004. године признао да је био један од припадника “Фирме”, али је тврдио да је само препакивао хероин и водио књиге.

Та криминална група била је у сукобу са "ветерничким кланом" на чијем челу је био Ненад Опачић, који је са супругом у фебруару убијен у Новом Саду. Поједини медији наводе да је убиство Радоњића највероватније освета “ветерничког клана” за убиство Опачића.

Такође у фебруару у Београду је убијен Горан Радоман из Црне Горе, кога је овдашња штампа повезала са једним од которских нарко кланова. Аналитичари су за то убиство наводили да је у питању сукоб криминалних група које делују и у Србији и у Црној Гори.

Упркос томе тада је министар полиције Небојша Стефановић тврдио да је више убистава било 2006. и 2007. године, али да су садашња изазвала већу пажњу медија.

“Укупна безбедност грађана у овој земљи је добра. Ако ме питате да ли се дешавају кривична дела, рећи ћу вам - да. Нисам задовољан што не можемо да спречимо свако кривично дело. Али то је апсолутно немогуће”, рекао је тада Стефановић, који се, подсетимо, у новембру „прославио“ тврдњом да иза покушаја убиства тајкуна Милана Бека стоје аматери. Ако су атентатори били невешти, свакако то нису у скривању, јер до данас о њима, барем јавност, нема никаквих сазнања.

Међутим, Стеван Дојчиновић, новинар и аутор књиге "Шарић - Како је балкански кокаински картел освојио Европу" износи утисак да држава нема прави одговор на улично крвопролиће.

„Видимо да се полако тај неки мафијашки концепт враћа на улице, та мафијашка убиства су се вратила. У последњих годину дана имамо низ мафијашких сачекуша и убистава што значи да се нешто дешава у подземљу, али исто то значи да се они осећају слободно да такве ствари раде а да постоји велика шанса да се извуку некажњено. Са друге стране, ако погледамо систем који треба да функционише у борби против корпуције и организованог криминала видимо једну велику нефункционалност. На пример, ми још увек имамо криминалистичку полицију која је без главе, значи ми још увек немамо особу која преводи ту причу, затим имамо једну полицију која је у међусобним конфликтима“, наводи Дојчиновић.

Адвокат Божо Прелевић примећује да држава не ради довољно у последњих 20, 30 година да би спречила, сузбила и смањила број криминалних нарко група. Треба нам један јачи мониторинг и веће присуство полиције, наводи наш саговорник. У супротном, додаје, грађани ће и даље живети у атмосфери деведесетих која је обележена и упечатљивим збивањима на београдском асфалту.

“Свако убиство фактички подсећа на те 90-те и оно што је јасно то је да тих убистава има превише. Наравно, сви се плаше тих сачекуша да се поново не врате у Београд и на неки начин сваким новим делом вама то делује као да је то управо оно што је било 90-их. Са друге стране, општа економска криза и сво ово безнађе такође подсећају на 90-е”.

С том разликом што је у то време држава била у савезничком односу са криминалним клановима, чије је услуге користила и у ратним зонама. Данас је, међутим, кључно питање да ли држава само посматра шта се догађа. А ако не реагује, због чега то не чини?

Људмила Цветковић

Новинар са дипломом Факултета политичких наука у Београду. Радно искуство стицала у Асоцијацији независних електронских медија и Радију Б92. Сада је на РСЕ гђе ради као новинар, уређује и води дневне информативне емисије.