Кад Мартић постане Ожујучић

У оквиру 6. Књижевног фестивала „Think tank town”, у Лесковачком културном центру, недавно је организован округли сто посвећен проблемима преводилаштва у доба транзиције, на којем су о својим искуствима говорили књижевници и преводиоци из Србије, Хрватске, БиХ и Чешке.

Учесници су се сложили да је преводилаштво у кризи, да је вредност рада преводилаца опала, да су компјутери утицали и на ову област, али је било речи и о уљезима који скину текст са интернета, па га понуде уредницима као сопствени превод.

Посебно је занимљиво искуство у међусобном превођењу расточеног српскохрватског језика у српски, хрватски, босански и црногорски језик. Преводилац из Зенице Венита Поповић рекла је да се у БиХ преводи све и свашта са српског на босански, са босанског на хрватски и тако у круг, при чему долази до трагикомичних ситуација, тако рецимо на кутији цигарета три пута пише „пушење убија”.

Дешава се да преводиоци испишу кључне речи са једног на други језик, при чему је тједан – седмица, март – ожујак, па је у Зеничко-добојској жупанији министар Мартић, који је донео неку одлуку, у хрватској варијанти „Службеног листа” потписан као министар Ожујчић.

Научна радница, списатељица, уредница и преводилац Ирена Лукшић из Загреба, испричала је како се довија да приволи људе да читају превођену књижевност. Снимила је филм „На трагу класика”, у којем је објавила рецепте јела која се појављују у романима и новелама.

Њена куварица се зове „Благовати на трагу класика”. Прожета је информацијама о књигама из којих су рецепти, где и како се појављују јела, како се једу. И читаоци су се упецали. Сада припрема бедекер о путовањима аутора у којима ће описати градове у којима су били.

Зорислав Паунковић из Београда сматра да је вредност рада преводилаца опала и да је то недефинисана и нерегулисана категорија. Компјутери су, по његовом мишљењу, донели врло важне промене у одређивању преводилачког учинка.

У време писаћих машина, преводиоци су за месец дана радили по четири, пет штампарских табака или 1.680 словних знакова, а на компјутеру се тај број повећао на 1.880. То утиче на квалитет рада.

Преводилац из Београда Миљурко Вукадиновић каже да више нема тржишта књига и да је ово културно добро постало девојка спонзоруша. Ако имаш спонзора, имаш књигу, ако немаш спонзора, нема књиге. Тржиште форсира неку осредњу и слабу литературу, аљкаво преведену, без лекторске интервенције и уобичајене процедуре, каже Вукадиновић.

Лесковачки књижевник Саша Стојановић. као један од проблема истакао је превођење између Срба и Хрвата или Србије и БиХ, где се преводилачки труд састоји у превођењу екавице у ијекавицу и обрнуто. Други проблем је незаштићеност преводилаца.

– Знам књигу која је за два дана на сајму продата у 1.300 примерака, а стоји да је тираж 1.000 примерака. Такође знам књигу која је издата у двадесет издања, а стоји прво издање, рекао је Стојановић. Он сматра да треба да се уведе порез на фотокопир апарате и носаче записа (ЦД) и да се новац усмери књижевницима и преводиоцима.

Универзитетски професор француског језика Душан Јањић указао је на то да се класици објављују са преводима од пре стотинак година. Преводилац је ипак стваралац који треба да унесе у дело неки свој сензибилитет, сматра Јањић.
Преводилац финске књижевности Маркета Хејкалова из Прага рекла је да је ситуација у Чешкој боља у односу на ранији период. По њеном мишљењу, држава би требало да подржи превођење сопствене књижевности.

Чешка и друге земље ЕУ издвајају новац за промовисање културе својих земаља, јер је то много јефтинији начин промоције земље у односу на неке друге велике кампање.

Књижевник из Сарајева Стеван Тонтић, који се бави и превођењем са немачког, навео је пример Немаца, Аустријанаца и Швајцараца, који су направили мрежу за подршку превођења књижевности са немачког језика на језике Балкана.