Južna Srbija Info
Ћирилица | Latinica

Albanci stigli do Blaca

rssBookmark and Share

Blace 16.02.2011. Miodrag Zarković, Pravda

Teško je precizno odrediti koliko ima istine u pričama koje kolaju Topličkim okrugom, o sve masovnijoj prodaji srpskih kuća šiptarskim bogatašima. Pošto se u odnosima ova dva naroda mnogo puta pokazalo da gde ima dima, ima i požara, bolje bi bilo ozbiljno shvatiti ova upozorenja

Albanci stigli do Blaca

Ni dim ni vatra ne naziru se u rezultatima poslednjeg popisa u opštini Blace: popisivači su te 2002. godine zabeležili da od 13.759 stanovnika, sa 98-procentnom srpskom većinom, u Blacu nema nijednog jedinog Albanca! Nađe se poneki Jugosloven, Crnogorac, Goranac, Mađar, Rom (ubedljivo najbrojnija nacionalna manjina, sa 70 pripadnika), čak i Rus, Čeh, pa i tri Hrvata, ali Albanaca ni od korova. Kao da nikakve priče o prirodnim i velikim Albanijama, sve glasnije u poslednje vreme, ne dotiču ovaj kraj, neobično bogat voćem i ratnim veteranima, koji su poslednji put vojevali upravo sa Albancima.

Zvanična demografska slika je, međutim, jedno, dok je stanje na terenu možda nešto sasvim deseto. Prema učestalim glasinama, ceo Toplički okrug nalazi se na svojevrsnom udaru albanskog kapitala koji, kanalima i metodima već oprobanim na Kosovu i Metohiji u prošlom veku, ubrzano kupuje nekretnine – kuće, lokale i zemljište – kako bi pripremio neophodne uslove za kasniju najezdu albanskog stanovništva. Navodno, misteriozni šiptarski bogataši plaćaju srpske posede i po dvostruko višim cenama od tržišnih, a zatim ostavljaju dotadašnje vlasnike da na tim posedima žive i rade do daljnjeg, jer će njima, Šiptarima, posedi zatrebati tek u određenom trenutku, onda kada budu mogli da nasele u te krajeve veći broj svojih sunarodnika. Glasine govore da su u Prokuplju i Kuršumliji Albanci već pokupovali značajan broj nekretnina, a da se sada preusmeravaju na nešto severnije Blace, gde su na Srbe raspoložene za prodaju naišli, za početak, samo po zabačenim selima.

To je dim. Da li ima i vatre? Teško je dati precizan odgovor, jer su kupoprodajne radnje o kojima je reč obavezno obavijene velom tajne, koji odgovara i jednoj i drugoj strani: Albancima sigurno nije u interesu da se sada galami o najezdi planiranoj možda tek za deceniju ili više, a Srbi koji su prodali svoje nekretnine svakako ne žele da se njihovo trgovanje sa Albancima pročuje u neposrednom komšiluku, prepunom onih koji su se u poslednjem ratu preko nišana gledali sa teroristima OVK. Obostrana potreba za ćutanjem, prema tome, sprečava bilo kakvu zvaničnu istragu o šiptarsko-srpskoj verziji „hladnog rata“, ali čaršija u Blacu nije nema po ovom pitanju. Naprotiv, sa kim god je ekipa „Pečata“ razgovarala u samom Blacu, gradiću po kojem je nazvana i opština, potvrdio nam je da te priče zaista kolaju, pa da su samim tim verovatno i istinite, barem u određenoj meri.

Dakle, pošteno je zaključiti da trenutno imamo posla sa vatricom, koja će se, kako nas uči iskustvo iz dosadašnjeg odnosa sa Šiptarima, preko noći i u najgore moguće vreme rasplamsati u požar.


SIROTINjO, SRBIJI SI TEŠKA

Ono što će presudno pomoći požaru da zahvati ceo Toplički okrug, jeste najraširenija bolest u savremenoj Srbiji: siromaštvo. U Blacu je vidljivo na svakom koraku – dve kafe i kisela voda u birtiji u glavnoj ulici koštaju 100 dinara (!), par čarapa možete u prodavnici kupiti za 90 dinara, a taksi vas izađe 40 dinara start i 40 dinara po kilometru (u Beogradu se za te pare ne možete provozati ni liftom). Cene su toliko niske u odnosu na veće gradove u Srbiji, iz prostog razloga što su i primanja Blačana višestruko manja od njihovih kolega u ostatku države.

Prema zvaničnoj statistici, prosečna plata u Blacu za mesec oktobar iznosila je 26.944 dinara neto, ali ni u ovom pogledu zvanična statistika nije od bogzna kakve pomoći:

„Evo, ja plaćam radnika 12.000 dinara, a prijavljujem ga na minimalac, koji je 18.000 dinara“ – kaže jedan od preduzetnika iz Blaca.

„Zato im ta statistika i nije tačna, jer ima mnogo takvih slučajeva. Realna prosečna plata sigurno ne prelazi 15.000 dinara, a verovatno je i niža. Ovde su ljudi srećni da rade i za 8.000 dinara mesečno. Kako prežive sa tolikom platom, nikom nije jasno, ali znam za dosta njih koji rade upravo za 8.000 dinara“.

Prvi čovek Blaca, dugogodišnji predsednik opštine Nebojša Milosavljević, krivca za toliku nemaštinu, za koju ističe da je ipak manja nego pre nekoliko godina, vidi u državnoj vlasti:

„Ovaj kraj je, u privrednom smislu, najveća žrtva svega što se dešava sa Kosovom. Blace je, pre bombardovanja, intenzivno trgovalo sa Kosovom, gde smo prodavali stoku i voće, po kojem smo najplodniji kraj Srbije. Ali, posle bombardovanja, ta trgovina je potpuno zamrla. I to je osnovna greška svih vlada posle 2000. godine, što nisu regulisale trgovinske odnose sa Kosovom, autohtonim delom Srbije, bez obzira na nerešen status pokrajine. Umesto da naše vlasti pokrenu to pitanje u razgovorima sa UNMIK-om i drugim predstavnicima Međunarodne zajednice, trgovina Topličkog okruga sa Kosovom jednostavno je prekinuta. To je za naše seljake bila jedna vrsta elementarne nepogode, od koje smo se kasnije godinama oporavljali. Sada mogu da kažem da je situacija nešto bolja nego do skoro, ali opet smo mi siromašna opština, kojoj nedostaje pažnja i pomoć Beograda. Taj nedostatak pažnje ogleda se u bezazlenim oblicima, kao što je podatak da nas ministri ne posećuju, ali i u ozbiljnijim stvarima, kao što je prekinuta trgovina sa Kosovom, što nam nijedna vlast nije nadoknadila nekim posebnim merama, ili olakšicama“ – kaže Milosavljević.

Sve u svemu, nije malo onih u Blacu koji žive na ivici egzistencije. A takvi su, potencijalno, lak plen za bogate Šiptare, spremne da kuće i zemljišta u okolini Blaca plaćaju dvostruko više od tržišne vrednosti. Istini za volju, sa primanjima od 8.000 dinara mesečno, bili bi lak plen i za Eskime, kada bi ovi imali kakav pakleni plan da se naseljavaju na Balkan.

U Blacu nikada nije bilo više tabli „kuća na prodaju“. Većina ljudi ne prodaje direktno kuće Šiptarima, nego posrednicima, koji ih onda, za određeni procenat, prepisuju Albancima


PRODAJA IPAK CVETA

Koliko je taj proces uzeo maha, rekosmo već, nemoguće je proceniti, zbog neizbežne diskrecije u svakoj kupoprodaji. U samom Blacu, gradiću sa oko 5.500 stanovnika (i nepunih šest hiljada studenata Visoke poslovne škole, trajno izmeštene iz Kosova Polja), ljudi uglavnom tvrde da su i oni čuli za te priče o najezdi, ali da je reč o svega nekoliko kuća koje su, koliko čaršija zna, zaista prodate Šiptarima.

„Da je to nešto masovnije, verujte da bismo mi ovde prvi to znali“ – uveravaju nas stalni gosti one birtije, u kojoj dva homosapiensa mogu za 100 dinara da se razbude, osveže i zaslade.

„Mi ovde znamo sve šta se dešava u Blacu. Prodate su tri ili četiri kuće, najviše. U stvari, možda malo više, pošto je istina da se takve prodaje kriju. A opet, ovde ljudi prodaju kuće nezavisno od Šiptara, nego, recimo, zato što su im se deca odselila u gradove i neće da se vraćaju u Blace, pa više ne znaju šta da rade sa imanjem. I onda prodaju, ali Srbima. E sad, među tim Srbima koji kupuju, ima i onih koji su paravani za Šiptare, pa će im kasnije prebaciti vlasništvo za neki procenat. Takvih slučajeva je bilo, kako se priča po čaršiji, čuli smo i mi da je bilo takvih prodaja, tako da je to verovatno tačno, ali ne znamo čak ni o kojim je kućama reč.“

Vrlo sličan odgovor dobili smo i od radnika na informacionom šalteru autobuske stanice:

„Ne verujem da se to dešavalo u Blacu“ – odsečan je Milutin Radojičić. „Znam da se priča o tome, ali mnogo više za Kuršumliju i Prokuplje, nego za Blace. Ako je toga ovde i bilo, onda je bilo po okolnim selima. Tamo niko i ne može da zna šta se dešava. Ja sam, recimo, čuo nekoliko priča koje daju za pravo vašim informacijama: da se pojavljuju advokati iz Novog Pazara koji nude zajmove, a zauzvrat traže nekretninu pod hipoteku kao garanciju. I, kada čovek nema para da vrati, a uglavnom nema, oni onda potežu klauzulu o hipoteci i preuzimaju kuću, pa je posle prodaju Šiptarima. E, takvih slučajeva je bilo. Ne pitajte me za imena, ali ih je bilo. Ipak, ne u samom Blacu.“

Uopšte, sa kim god smo porazgovarali iz samog Blaca, iznosio je isto uverenje: da je broj takvih slučajeva zanemarljivo mali i da se to uglavnom dešavalo u okolnim selima. Ali, u okolnim selima, nastanjenim uglavnom starijim ljudima, priča je dobijala kudikamo zloslutnije namere.

„Ne znam zašto novine ne pišu da se to dešava u Blacu, kada svi znaju da se to dešava, i to sve više. Kao što je sve više i onih tabli „kuća na prodaju“. Nikada ih ranije nije bilo toliko u Blacu. Zašto bi toliko ljudi prodavalo kuće, kada niko ne bi kupovao? A ko bi kupovao kuće u Blacu, ako ne Šiptari? Sigurno ih ne kupuju Beograđani, ili Makedonci“ – priča nam časna starina, pokazujući na svoju kuću, koja takođe ima tablu „na prodaju“:

„Evo, i ja prodajem, ali nikada ne bih prodao Šiptaru. Nema tih para! E, ali ima ih i koji bi prodali, a bogami i onih koji su već prodali.“

„Ovaj kraj je, u privrednom smislu, najveća žrtva svega što se dešava sa Kosovom. Blace je, pre bombardovanja, intenzivno trgovalo sa Kosovom, gde smo prodavali stoku i voće, po kojem smo najplodniji kraj Srbije. Ali, posle bombardovanja, ta trgovina je potpuno zamrla“: predsednik opštine Blace Nebojša Milosavljević


POSLEDNjA BRANA?

U jednom drugom selu, čeka nas i najtmurnija slika o priči o kojoj bruji cela opština Blace. Živahni osamdesetogodišnjak, koji je ovde proveo ceo svoj život i, kaže, stekao poznanstva na osnovu kojih i zna šta se tačno dešava, kaže da je broj kuća koje su lokalni Srbi prodali Šiptarima uveliko dvocifren:

„Ukupno su 22 kuće Srbi prodali Šiptarima! Ali, većina njih i nije direktno prodala Šiptarima, nego posrednicima, koji su ih onda prepisali Šiptarima. U većini slučajeva radi se o jednom te istom posredniku. Neću da mu navodim ime, jer nisam stoprocentno siguran da je baš on taj, ali prilično sam uveren. A ovo za 22 kuće je potpuno provereno. Pa vi recite da li je to situacija za paniku ili nije – zaključuje vitalni starac, pre nego što je prešao na sećanja iz ratova (mimoišao ga je samo Prvi svetski) i na pokazivanje rana koje je u njima sakupio.

Gradonačelnik Nebojša Milosavljević, kao i po pitanju ekonomske situacije, opet nudi zvanični, znatno više umirujući prikaz, mada ne i nerealno optimističan:

„Duboko verujem da u narednih nekoliko decenija, pa možda i celih 100 godina, ovde ne može doći do promene demografske slike. Samo stanovništvo je takvo da to ne bi dozvolilo. Kada bi se za nekoga saznalo da je prodao kuću Šiptaru, taj bi bio tretiran kao prodana duša! I svaki je Srbin ovde toga svestan. Zato i ne verujem da je u dogledno vreme moguće da se naruši demografska većina, koja apsolutni pripada Srbima.“

Svejedno, Milosavljević smatra da bi neki koraci morali da počnu da se preduzimaju u smislu sprečavanja eventualne albanske najezde, jer nas, kaže, na to opominje istorija:

„Posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine, kada je ovaj kraj izuzet iz Turske i pripojen Srbiji, mnogi Albanci su napustili Blace i okolinu. Čitao sam mnoga svedočanstva iz tog perioda, da im je to iseljavanje veoma teško palo, jer je ovo uvek bio jako plodan kraj. Siguran sam da oni to pamte, da im je to negde ostalo zapisano u nacionalnoj svesti i da jedva čekaju da se vrate. Zato je sada pravi trenutak da država reaguje i pomogne ovaj kraj, kako bi obeshrabrila Albance u toj nameri. Koliko god da su priče o kupovini kuća od strane Albanaca preuveličane u ovom trenutku, ne smemo olako da ih shvatimo. Moramo da se trgnemo. Neka su priče i preterane, ali su ipak dobro upozorenje šta može da nam se desi ako ostanemo nespremni. Vlada Srbije mora više da posveti pažnje ovom kraju, da bi sada sprečila neku katastrofu, koja može da nas snađe za 50, ili 100 godina.“

Dok smo se već pozdravljali za rastanak, sa vidljivim žarom u očima i ponosom na licu dodao je:

„Beograd mora da bude svestan da smo mu mi ovda poslednja brana od najezde Albanaca. Ako Blace pređe u njihove ruke, preći će cela Srbija.“

Pozdravili smo se sa njim i ubrzo završili posetu Blacu. Vratili smo se u Beograd, koji je u protekle dve decenije nekoliko puta pokazao da je spreman da zanemari, pa i žrtvuje, sve te gradove i okruge koji su verovali da su baš oni poslednja brana pred srpskom prestonicom.

Komentara: 0


#   Blace   Toplički okrug   Albanci   predsednik opštine   istorija   Nebojša Milosavljević   opština Blace
@


 


[ Dodaj komentar ]





Budite u toku

Dozvolite obaveštenja sa ovog portala o aktuelnim zbivanjima