Тачно пре 20 година је уведен евро

Пре 20 година дванаест земаља ЕУ је увело евро. Осим у Немачкој, евро новчанице и ковани новац нашли су се у новчаницима у Белгији, Финској, Француској, Грчкој, Ирској, Италији, Луксембургу, Холандији, Аустрији, Португалу и Шпанији.

Увођење евра стоји и у споразуму о приступу Унији, али читав низ чланица - на пример Пољска - не размишљају озбиљно о увођењу евра. У Шведској је одржан референдум - грађани су одбили евро. Одбијен је и у Данској, мада је њена круна заправо фиксно везана за евро.

Евро 2002. није био сасвим нов, јер се три године користио као такозвани новац за обрачуне, на пример за трансфере или у међународној трговини.

Заједничка валута зближила је земље. Био је то велики корак за Европску унију. Тада нико није могао са сигурношћу да предвиди како ће евро проћи.

Дојче веле је проверио да ли се остварило пет прогноза које су дали поједини економски стручњаци, политичари и посматрачи у време промене валуте.

1. Евро ће постати нова кључна валута

DW одговор: тачно

Кључне валуте су тако назване јер се у већој мери користе и ван подручја у коме су званично средство плаћања.

Фред Бергстен, тадашњи директор Петерсоновог института за међународну економију (PIIE), тврдио је 1997. да ће евро постати "бар друга најважнија валута на свету" и окончати искључиву доминацију америчког долара.

Без обзира на то коју статистику или који индикатор погледате: после америчког долара и евра, друге валуте имају неупоредиво мању улогу.

Када је реч о резервној валути, долар је неспорно број један: према статистикама Међународног монетарног фонда, у другом кварталу 2021. око 59,2 одсто свих званичних резерви валуте је у америчким доларима. На другом месту следи евро са 20,5 одсто. Осим тога, на светском тржишту готово све сировине укључујући и нафту, још увек се обрачунавају у доларима.

Две валуте су једнаке у међународним платним трансакцијама. То је видљиво из података организације SVIFT, чији се рачунари користе за обраду готово свих глобалних трансфера. Према овоме, преко SVIFT мреже у октобру је пребачено отприлике исто толико новца у америчким доларима (39,1 одсто) колико у еврима (38,1 одсто). Годину дана раније, евро је чак био само испред долара.

Амерички долар је и даље главна глобална резервна валута, али се евро етаблирао као друга најважнија валута.

2. Пре или касније Велика Британија ће се придружити еврозони

DW одговор: погрешно

Е, испоставило се да је то најгора од свих процена. Додуше, у Великој Британији је већ 90-их владао велики скептицизам према евру. Али било је и јаких присталица. Тадашњи премијер Тони Блер сматрао је да је у интересу његове земље да се придружи зони евра. Многи представници бизниса веровали су и да ће евро имати статус паралелне валуте која би једног дана могла да замени британску фунту.

Требало ја да Британци гласају о томе на референдуму, али то се никада није догодило. Уместо тога, историја је кренула потпуно другачијим током и судбоносни референдум о Брегзиту 2016. отворио је пут Великој Британији да чак и напусти ЕУ.

3. Евро неће бити тако чврста валута као немачка марка

ДW одговор: погрешно

Немци су били поносни на своју марку. Сматрала се чврстом валутом, односно посебно стабилном током дужег временског периода.

Према истраживању, пре него што је евро уведен као обрчунски новац, само нешто мање од четвртине Немаца је веровало да ће евро постати стабилан као марка.

Међутим, у међувремену се показало да је евро чвршћи од марке. Од 2002. заједничка валута је у просеку сваке године губила 1,6 одсто на вредности. У једнако дугом преиоду од 2 деценије, од 1982. до 2002. инфлација немачке марке је била 2,4 одсто годишње. Дакле, после 20 година, евро је има већу куповну моћ од немачке марке.

Таква поређења, наравно, треба третирати са опрезом јер се временски периоди историјски разликују: Инфлација је била посебно висока у годинама након поновног уједињења 1990. С друге стране, финансијска и дужничка криза од 2007. довеле су на дуже време до неуобичајено ниске стопе инфлације у еврозони - али то почиње да се мења, због пандемије короне.

4. За земље југа ће одрицање се своје валуте бити економски проблем

DW одговор: тачно

Од краја Другог светског рата, земље на југу Европе развијале су се мање динамично од оних на северу. Њихове валуте су такође биле мање стабилне од немачке марке.

Економска моћ дванаест земаља које су увеле евро као готовину 2002. од тада је порасла за скоро 50 одсто. То је упола мање од америчког раста, али ипак.

У већини јужних земаља, међутим, раст је био знатно слабији него на северу. Ово је тачно чак и ако се не узму у обзир Луксембург и Ирска, где је раст био посебно снажан због тамошњег финансијског и ИТ сектора.

Посебно заостају Португал и Италија. А Грчка за 20 година није забележила скоро никакав раст.

Разлог за то лежи у дужничкој кризи евра пре десетак година, услед које је привреда у многим земљама чак и пала.

Током ове кризе за земље попут Грчке и Италије било је драматично што немају своју валуту. Тада су најгоре могли ублажити девалвацијом - као што су често радили у периоду пре евра. У то време важило је правило: ако драхма или лира изгуби вредност у односу на немачку марку, грчки и италијански производи постају јефтинији и стога привлачнији у иностранству. Исто је важило и за одмор који би појефтинио немачким и другим туристима.

Са евром више није било могућности девалвације и криза је удраила свом снагом. То показују и даље високе бројке незапослености.

5. Немачка и друге земље севера мораће да гарантују за дугове економски слабијих земаља

DW одговор: тачно, али...

Чак и пре увођења евра, већина економиста се сложила: Монетарна унија може да функционише само ако њене чланице послују на сличан начин. Да би се то осигурало, постоје критеријуми конвергенције, такође познати као критеријуми из Мастрихта. Они постављају горње границе, на пример за буџетски дефицит (3 одсто бруто домаћег производа) и износ државног дуга (60 одсто).

Држава мора да се тога придржава - пре него што може да се придружи зони евра.
Двадесет година касније постаје јасно да скоро све земље крше правила када је у питању ниво дуга и дефицита. Искрено речено, мора се рец́и да су трошкови борбе против пандемије додатно оптеретили биланс стања.

Страх Немачке и других богатијих земаља одувек је био да ће једног дана морати да плаћају за економски слабије земље. Али и током кризе евра избегавано је преузимање заједничких дугова ("еврообвезница"). Уместо тога, кризне земље су добиле гаранције и кредите од више стотина милијарди, од којих неке на веома дуге рокове. Само ако би то пукло земље донатори би се нашле у проблему. До сада, међутим, нису претрпеле никакву штету, напротив: само Немачка је за новац позајмљен Грчкој до 2018. добила скоро три милијарде евра камата.

Корона је донела прекретницу. Да би финансирале фонд ЕУ за обнову, земље сада први пут преузимају дугове за које су солидарно одговорне. Ванредна времена захтевају ванредне мере, кажу заговорници. Критичари, с друге стране, жале због краја одговорности сваке државе за себе и почетка дужничке уније.