Исповест штићенице Дома: Силовали су ме у Дому за незбринуту децу

Одлучила се, наводи, ради будућих штићеница у Дому, да исприча оно «што је и данас као белег на души прати».

- Враћају ми се слике ужасног призора силовања, и то ноћу. Тихи плач, мољење: «Чико, немооој».., буђење у зноју и туга која тишти.

А, немам још ни 30 година. Хвала Богу, кад погледам синчића и супруга, смирим се плачући од среће што имам њих - почиње исповест Стојанка.

Њена прича почиње када је имала 17 година. Док су њене вршњакиње сањале момке, њој су су на ум долазили мајка и отац, које никад није упознала.

Црнка, беле пути, са крупним очима боје кестена, висока са манекенским ногама привлачила сам пажњу момака на улици. Дружила се искључиво са девојкама из Дома.

- Најбоље другарице су биле старије од мене. Напустиле су Дом, радиле и живеле приватно у граду. Биле су две године старије од мене и сматрала сам их сестрама.

Оне су пазиле на мене у Дому и успеле да ме сачувају здраву и невину.

Оно што ме је карактерисало била је нападна повученост, неки урођени страх, жеља да будем у другом плану. Другарице су, за разлику од мене, биле опуштене, друштвене и увек спремне на шалу.

Наш најбољи друг из Дома радио је као конобар по кафанама и биле смо саставни део његовог друштва. Углавном, младића, конобара и кувара.

Седели би, попили по пиће, причали о свему. Нераздвојни, нас шест или седам, сматрали смо се фамилијом. Вицеви, шале, догодовштине испуњавали су те зимске вечери.

Мени су пребацивали што сам одсутна, што се једном не опустим. Жеља свих је била да заснујемо породице, да имамо децу и пружимо им оно што се нама отело - прича ова млада Врањанка.

Она прича да се тако спријатељила са старијим друштвом, а посебно је једним од њих, власником бутика, који је “био изузетно галантан”.

- Частио нас пићем и вечерама. Славили смо заједно Нову годину. Било је весело, за мене божанствено. Неки момци су се потуки због једне од мојих другарица, али су наши пријатељи реаговали и избацили их.

Осећали смо неку врсту заштите и то нам је годило. Није било никакве везе, осим другарске, имеђу тих стријих момака и нас.

Осећала сам да су нас сажаљевали и то ми је понекад сметало. Тако смо проводили вечери. Била сам срећна. Пре тога нигде нисам излазила. У Дом се враћала на време. Прилазили су момци, али сам све одбијала.

Није да ми се нису свиђали, једноставно стид и нека врста страха терали су да будем одбојна. Плашила се да би ме искористили. Оно «домац», «нико и ништа» које смо наметали себи пратило ме као усуд.

У друштво, које нам се прикључило, почео је да долази и један четрдестогодишњи директор познате врањске фирме.

Био је стално у оделу и машни и одударао је од свих изгледом. Такође и понашањем. Препотентан, пун себе и лове сматрао се надмоћним. Барем је мени тако изгледало.

Није ми се свиђао од почетка. Када би сео за сто почео би да ме фиксира жмиркавим, урокљивим очима. Могао је отац да ми буде, а прождирао ме погледом.

Осећала сам нелагоду и непријатност. Пожалила се другарицама. «Човек је кул. Причињава ти се свашта. Олади мало, уживај, зар не видиш да плаћа све!» - прекориле су ме. Успела сам некако да убедим себе да су у праву - каже Стојанка.