Ispovest štićenice Doma: Silovali su me u Domu za nezbrinutu decu

Odlučila se, navodi, radi budućih štićenica u Domu, da ispriča ono «što je i danas kao beleg na duši prati».

- Vraćaju mi se slike užasnog prizora silovanja, i to noću. Tihi plač, moljenje: «Čiko, nemoooj».., buđenje u znoju i tuga koja tišti.

A, nemam još ni 30 godina. Hvala Bogu, kad pogledam sinčića i supruga, smirim se plačući od sreće što imam njih - počinje ispovest Stojanka.

Njena priča počinje kada je imala 17 godina. Dok su njene vršnjakinje sanjale momke, njoj su su na um dolazili majka i otac, koje nikad nije upoznala.

Crnka, bele puti, sa krupnim očima boje kestena, visoka sa manekenskim nogama privlačila sam pažnju momaka na ulici. Družila se isključivo sa devojkama iz Doma.

- Najbolje drugarice su bile starije od mene. Napustile su Dom, radile i živele privatno u gradu. Bile su dve godine starije od mene i smatrala sam ih sestrama.

One su pazile na mene u Domu i uspele da me sačuvaju zdravu i nevinu.

Ono što me je karakterisalo bila je napadna povučenost, neki urođeni strah, želja da budem u drugom planu. Drugarice su, za razliku od mene, bile opuštene, društvene i uvek spremne na šalu.

Naš najbolji drug iz Doma radio je kao konobar po kafanama i bile smo sastavni deo njegovog društva. Uglavnom, mladića, konobara i kuvara.

Sedeli bi, popili po piće, pričali o svemu. Nerazdvojni, nas šest ili sedam, smatrali smo se familijom. Vicevi, šale, dogodovštine ispunjavali su te zimske večeri.

Meni su prebacivali što sam odsutna, što se jednom ne opustim. Želja svih je bila da zasnujemo porodice, da imamo decu i pružimo im ono što se nama otelo - priča ova mlada Vranjanka.

Ona priča da se tako sprijateljila sa starijim društvom, a posebno je jednim od njih, vlasnikom butika, koji je “bio izuzetno galantan”.

- Častio nas pićem i večerama. Slavili smo zajedno Novu godinu. Bilo je veselo, za mene božanstveno. Neki momci su se potuki zbog jedne od mojih drugarica, ali su naši prijatelji reagovali i izbacili ih.

Osećali smo neku vrstu zaštite i to nam je godilo. Nije bilo nikakve veze, osim drugarske, imeđu tih strijih momaka i nas.

Osećala sam da su nas sažaljevali i to mi je ponekad smetalo. Tako smo provodili večeri. Bila sam srećna. Pre toga nigde nisam izlazila. U Dom se vraćala na vreme. Prilazili su momci, ali sam sve odbijala.

Nije da mi se nisu sviđali, jednostavno stid i neka vrsta straha terali su da budem odbojna. Plašila se da bi me iskoristili. Ono «domac», «niko i ništa» koje smo nametali sebi pratilo me kao usud.

U društvo, koje nam se priključilo, počeo je da dolazi i jedan četrdestogodišnji direktor poznate vranjske firme.

Bio je stalno u odelu i mašni i odudarao je od svih izgledom. Takođe i ponašanjem. Prepotentan, pun sebe i love smatrao se nadmoćnim. Barem je meni tako izgledalo.

Nije mi se sviđao od početka. Kada bi seo za sto počeo bi da me fiksira žmirkavim, urokljivim očima. Mogao je otac da mi bude, a proždirao me pogledom.

Osećala sam nelagodu i neprijatnost. Požalila se drugaricama. «Čovek je kul. Pričinjava ti se svašta. Oladi malo, uživaj, zar ne vidiš da plaća sve!» - prekorile su me. Uspela sam nekako da ubedim sebe da su u pravu - kaže Stojanka.