Шта више волите: Пихтије или питије?

Правио се непаран број, најчешће три пута. Водило се рачуна о здрављу, мада се није знало за холестерол или триглецериде.

Станислава Славе Костић (84), домаћица, ужива да спрема пихтије за породицу, а посебно за свог супруга Владимира који с лакоћом носи 85 године.

- Велики крвни притисак се везивао за секирације, а једино шлог за масну храну, пре свега за сланину, прженицу и чварке.

Пихтије као посластица биле су изузете од било које болести. Зато су се прве пихтије пробале на Богојављању, друге за Светог Антанаса, 31. јануара и треће за растанак, за Света Три Јерарха.

Било је то велико уживање у пудингу од свињетине како их данас млади називају. А, од нашег пудинга ћовек прсте да полиже. Мој Влада, одједном поједе три тањира у сласт - каже нана Славе

Данас, већина почиње да их прави од средине октобра и не мари се за Божићни пост, има разних, стакластих и белих, са ногицама, кожицама, са коленицама, сувим месом, јајима.

Праве се и без меса, од мешавине јаја, краставчича, шаргарепа, шунки, сира, качкавља, кикирикија и течности од коцки супа, назване „жуте“ пихтије, па чак и од риба, боба и пасуља.

Празник Богојављање, 19. јануара, у Врању и на југу Србије је од давнина познато и по спремању пихтија, како их народ популарно зове пудинга од свињетине.

Најускусније, са много варијанти меса, желеа из костију, белог лука и соли, спремају се у Војводини и јужној Србији.

- Ништа чудно, Војводина је најбогатија и тамо се од свиња бацају само папци. Имају свега и не штеде на пихтијама.

У јужној Србији, која је најсиромашнија, такође се од свиња на баца ништа, а како се не праве кавурма, шваргла и крвавивца, материјала има за пихтије, те се употребе и ногице, кожице, репови, уши...

Врањанци познати по „шкртости“ на речима пихтије зову питије, слово х је негде нестало, вероватно при мезетењу истих уз врућу ракију – прича Владимир.

Времена су се променила, некада се више поштовала традиција и верски празници, па су пихтије прављене строго у одређен дан, а то је било на Крстовдан, 18. јануара.

Драган Костић Коле Муња (61), мајстор је у спремању пихтија, које назива „чорбаџијски мерак“.

- Крстовдан је посан дан, први по Божићу, када се у некрштеним данима не пости. Сутрадан на Богојављање или како у Врању кажемо на Водице, након доласка из цркве са захваћеном крштеном водом, на сто се износе пихтије и пије се врућа ракија.

Пихтије се допуњују и са киселим купусом и дуван чварцима. Ако нема дуван чварака ту је прженица, али по могућству она „на конце“ - наводи Коле Муња.

Обичај је да се пихтије праве једном или трипут. Може и више пута, али мора да буде непаран број.

- Пихтије смо правили три пута и јели их од Богојављања до Свети Три Јерарха, 14. фебруара. Данас се ништа не поштују, почињу да их праве од средине октобра по кафанама, а од новембра по кућама.

У сред Божићњег поста тамане се највише, а посебно за међународну Нову годину. Није ствар у парама, у имати или немати.

Некада се све одвијало у кругу породице где је најстарији члан водио рачуна о традицији и био поштован.

Знало се, када су пости, Детињци, Материце и Очеви, онда Бадњи дан и Божић.

Након 40 дана поста, ујутру на Божић би се пробало мало меса од врабаца пропжених на свињској масти. То је било прво блажење стомака, како смо говорили – прича Коле Муња.