Витомир из Матејевца живи као сељак – једе као краљ

Међутим, све се мења када Витомир седне за сто јер су на његовој трпези тартуфи, храна којом се и краљеви диче, чести као код његових комшија кромпир или паприка.

Витомир се професионалним ловом на црне тартуфе бави већ петнаест година а у шуму иде увек са својим псима “ла гота ромањола”, незамењивим трагачима за скупоценом гљивом, преноси портал Белами.

- Било је дана, додуше не честих, када бих кући донео и десет кила тартуфа. Ако се зна да једно кило достигне цену и од стотинак евра, онда је јасно да је то зарада о којој се сања. Међутим, ја тартуфе не продајем, не дозвољавам да ме накупци уцењују, сам не могу да их извозим па највише волим да их поједем са пријатељима. То задовољство да угостим оне које волим, те да једемо као цареви, нема цену – прича Игић.

Највећа кулинарска чар тартуфа је како каже Игић, то што мења арому сваком јелу.

-Тартуф је у ствари додатак храни који се термички не обрађује. Његов укус је немогуће описати, неки кажу да мирише на свилу од кукуруза, али мене не подсећа ни на шта друго што познајем. Чак нема ни мирис ни укус гљиве, једноставно то је нешто непоновљиво – објашњава Витомир.

Скоро сваког јутра овај Матејевчанин у пратњи својих паса креће у планину. Ћуре и Тртка, како их зове, нестрпљиви су да почну са ловом.

- Од малена их учим да кад нађу тартуф буду награђени гранулицом хране. То временом код њих створи рефлекс, и зато траже гљиву. Осим ова два пса које са собом водим, имам их још десетак за продају – прича Игић.

Витомир је у свом крају познат и као произвођач ракије. Његова кајсијевача и дуњевача су на високој цени, али однедавно има и ракију са тартуфом, па ко воли осим што их једе, може и попити скупоцену гљиву.

Тартуф на сто начина

Витомирова супруга Славица каже да је тартуф врло захвална намирница.

- Правим шпагете са тартуфом, пицу, чак сам смислила и пасту од тартуфа. Правила сам и принцез крофне са овом гљивом и могу вам рећи да су одличне. Спремим тако од њих свашта за крсну славу, људи не могу да се наједу, а нама то није ништа, једемо их сваки дан – хвали се Славица.