Дејан Стојиљковић, писац: Србија је место где слуђене животиње чекају јер немају куда

Земља је спржена, а над градовима је сиво, олујно небо. Улице миришу на киселе кише. Ниш је нова српска престоница, док је Београд под водом. На власти је војна хунта у склопу великог савеза православних сила. Србија у постапокалиптичној будућности - могло би се рећи да ово није једна од оних тема које би се лако могле повезати са Дејаном Стојиљковићем.

Један од најчитанијих домаћих писаца своја бестселерска дела градио је углавном ослањајући се на историјске чињенице. Па ипак, прича "Кишни пси" из нове Стојиљковићеве истоимене збирке, израста из атмосфере блиске филму "Блејд Ранер" и визије српске будућности, а не, што би било очекивано, српске историје. Има ту и даље, у другим причама, очекиваних поигравања са фактографијом из живота Иве Андрића, Данила Киша, Гаврила Принципа... али овај пут фикција је отворено слободнија и у неким детаљима чак прераста у СФ. Ипак, и када се бави потенцијалном прошлошћу, и када говори о могућој будућности, Стојиљковић увек мисли на српску савременост.

Стихови Тома Вејтса послужили су као инспирација за слику постапокалиптичне будућности Србије. Ко су кишни пси и шта их чека?

- У једном старом интервјуу Вејтс је испричао како када у Њујорку падне киша, многи пси луталице се сакупе испод мостова и тамо остану чак и кад киша прође, јер она спере "границе" којима обележавају "територију", па више не знају где да се врате и шта да раде. Мене Србија у последњих двадесет година подсећа на место где слуђене животиње чекају испод неког подвожњака јер немају куда, већ дрхте на хладноћи и уједају једни друге. То је та апокалиптична слика коју живимо.

Како изгледа, из визуре писца, играти се са фантастичном будућношћу, у односу на фантастичну прошлост?

- Будућност је забавнија. Вероватно зато што тек треба да се деси.

Шта посезање за историјским личностима у новим контекстима доноси писцу и причи, а шта читаоцу?

- Читаоци воле приче из историје, а историјска личност као лик у прозном тексту доста олакшава ствари, јер постоји тај степен препознавања и идентификације. Ја сам кренуо са Мајком Олдфилдом и Миком Џегером у својој збирци "Лоw Лифе", да бих завршио са Кишом, Аписом и Гаврилом Принципом у "Кишним псима". Било је веома забавно писати те приче, видим да је и читаоцима забавно да их читају.

Наслов збирке на неком ниво алудира и на причу "Башта, пепео, вампири" где би Кишни заправо постали - Кишови пси. У том случају његов лов на вампире био би сукоб са књижевним критичарима. Како се ви борите са "пасјим синовима" и колико је ова прича заправо ваш лични став према књижевној сцени и вашој позицији на истој?

- Мој пријатељ Звонко Карановић ми је својевремено, коментаришући српску књижевну критику, рекао "Ми играмо утакмицу без судије". То је врло прецизна дијагноза стања везаног за однос писаца и критичара у Србији. Највећи проблем критике је у томе што она мисли да писци постоје због ње, а не обрнуто. Уз све то, поједини критичари дају себи за право да тумаче личност аутора, његов приватни живот, кроз један поступак који је приземан, таблоидини. Све могу да схватим, али не и ту веома популарну тежњу међ' критичарима где није довољно да се за неку књигу каже да је смеће, већ мора да се и њен аутор извређа и понизи. Једна критичарка је чак својевремено отворено написала да је функција књижевне критике баш то - да понижава писце. Као што видите, има ту доста патолошког. Недавно је један критичар који пише за извесни интернет таблоид своју критику романа "Каинов ожиљак", који сам написао заједно са Владом Кецмановићем, конципирао тако што нас је извређао на мртво име. Касније сам сазнао да су се он и Кецмановић дружили на студијама, па је овај тако решио да се лично свети. У нормалним друштвима, такве типове шаљу на лечење, овде код нас им дају простор за јавно деловање. Наравно, има изузетака, жао ми је што се мој пријатељ Слоба Владушић више не бави критиком, или што медији нису отворенији за сјајне познаваоце књижевности какав је, рецимо, Дејан Милутиновић са Филозофског факултета у Нишу. Моји лични ставови, на крају крајева, нису битни, битно је шта ја пишем у својим књигама, да ли је то добро или није, ако је добро - зашто је добро, ако није - зашто није? Највећи проблем наше рецентне критике јесте што не уме аргументовано да се одреди око таквих ствари, већ се или пишу ортачки хвалоспеви или ратоборни памфлети у којима се тражи да неко гори на ломачи заједно са својом књигом.

Рекли сте да вам не смета када вас сврставају у палп фикцију, већ да се у тој традицији осећате више него комотно. Шта значи бити жанровски писац у Србији, чак и ако су ваше књиге бестселери?

- То пре свега растерећује писца, јер га ставља у позицију да је у основи онога што пише - причање приче. Ја себе пре свега доживљавам као приповедача. Моји читаоци су људи који воле да купују и читају приче, ја им их испоручујем упаковане у меки и тврди повез - и то је то. Али пошто је наше друштво такво како јесте, често ми се намеће и учитава да покушавам да будем оно што нисам, да су моје амбиције веће, да има неких ствари из другог, трећег плана, идеолошких, политичких, оваквих или онаквих... Једно од доминантних обележја дежурних тумача савремене српске књижевности је и параноја.

Савремена домаћа проза, с ретким изузецима, не добија позоришне инсценације. С вашим делима није тако. Изгледа да само "Константиново раскршће" није завршило на сцени, иако је требало да заврши на филму (али јесте у стрипу). Шта вам је донело окретање ка драматизацији?

- За почетак, увид у једно, како да га назовем, монтипајтоновско стање у српском театру. У почетку ми се свидело, како је време пролазило, одушевљење је почело да се гаси. А ових дана, док гледам шта раде, рецимо, Кокану Младеновићу, имам неки мучан осећај. Научио сам доста ствари, упознао много дивних људи међу глумцима и позоришним радницима, скапирао неке занатске трикове, имао среће да радим са изузетним уметницима, редитељима, сценографима, костимографима... То искуство је непроцењиво. Али сам такође схватио и поражавајућу истину да српско позориште дели судбину друштва у коме бивствује.

Шта се дешава са комадима о Калчи и Гаврилу Принципу?

- Комад о Калчи, који се зове "Калчина кафана" и неформални је наставак "Ивкове славе", тренутно је у мом личном "бункеру". Не знам зашто се не ради, јер нисам добио званично објашњење за његово скидање са репертоара. Додуше, било је незваничних, од тога да текст "не испуњава високе уметничке критеријуме Народног позоришта у Нишу", преко тога да ће "ми бити много" да имам толико представа за кратко време, до приче да неки дијалози у тексту, нарочито они које изговара Радоје Домановић много алудирају на данашњу власт, па "није згодно"... Као, Домановићеве критике једног Александра (Обреновића) могу да буду протумачене као критике неког другог Александра, који, додуше, није краљ, али се силно упиње да то буде. Не знам шта је од тога тачно, можда све, можда ништа, али мислим да је испуштена прилика да се направи једна лепа репертоарска представа. По мотивима комада о Гаврилу Принципу сам написао приповетку "Пуцањ" која отвара "Кишне псе". Можда слично урадим са "Калчином кафаном", направим од комада новелизацију, ту идеју ми је дао својевремено Кокан Младеновић.

Било је речи о серији о Немањићима, коју би, на основу сценарија који бисте написали Владимир Кецмановић и ви, режирао Драган Бјелогрлић. Докле је тај пројекат дошао и да ли ће садржати и причу о сусрету Стефана Немање и Фридриха Барбаросе у нишком насељу Пантелеј?

- У питању је велики пројекат и пут од идеје до реализације је доста дуг. Драган Бјелогрлић је показао да и као продуцент и као режисер може да се носи са великим темама и великим причама, али ово је нешто што захтева подршку државе, то је прича о нама, пореклу наше државности, и без те подршке тешко је реализовати филм и серију а да они буду на задовољавајућем нивоу. Влада и ја смо урадили тритмент за прве две сезоне, ту је наравно и сусрет Барбаросе и Немање, тада је потписан први српско-немачки споразум у историји а тај конкретни догађај био је кључан за одлуку Растка Немањића да оде на Хиландар.

Српски војник
У издању ИП Вукотић медиа недавно се појавила и књига "Српски војник" Дејана Стојиљковића, својеврстан наставак наслова "Велике српске битке".

- У питању је историјски преглед, питко написан, за ширу публику. Говорим о Србима као војницима од времена старих Словена до данас. Књига садржи доста микродетаља - како су се војници облачили, какву су опрему имали, које оружје су користили... као и историјских тривија - како је настала модерна српска застава, шта је српски мач и сл. Без идеолошког предзнака, бавио сам се војничким занатом. Такође, убацивао сам и неке приче из сопствене породице. Књига је написана као Политикин забавник за све од седам до 77 - објашњава писац.