Aleksinac: Do posla i promenom prezimena

Tokom bombardovanja njegova majka Snežana izgubila je život na Kosovu, gde se zatekla maja 1999, a Žarkov otac Stojanča ostavio je mališana kod rodbine u Bojniku i jednostavno nestao.

Iz rodnog Bojnika ovog mališana radnici tamošnjeg Centra za socijalni rad krajem leta te 1999. godine prebacili su u Aleksinac, u specijalizovanu ustanovu, Dom za decu bez roditelja „Hristina Markišić”. U ovom domu i Aleksincu Žarko je odrastao, zahvaljujući brizi vaspitača i dobrih ljudi uspeo je da završi najpre osnovnu, onda trogodišnju srednju školu i stekao je diplomu frizera, a potom i četvorogodišnju i postao tehničar fizioterapeut.

Danas Žarko ima 24 godine i u gradiću na ušću Moravice u Južnu Moravu skoro da nema čoveka koji ga ne poznaje. Postao je miljenik svih.

Nažalost, sam i bez igde ikoga od rodbine, već nekoliko godina Žarko Saitović bezuspešno pokušava da nađe posao. Živi od socijalne pomoći i samo 6.000 dinara mesečno, koliko dobija od aleksinačkog Centra za socijalni rad. Kaže da bi najviše voleo da se zaposli kao fizioterapeut ili frizer, ali da nikada nije odbijao ni druge poslove. Radio je povremeno i najteže fizičke poslove na građevinama, kopao kanale, a kratko je radio i u rudniku. Traži i prihvata sve, samo da bi od svog rada mogao da preživi.

– Javljao sam se do sada na nekoliko desetina oglasa i konkursa u Aleksincu, Sokobanji i Nišu, ali uvek je unapred sve bilo „rezervisano” za „mamine i tatine sinove”. Posle brojnih neuspešnih pokušaja shvatio sam, mada mi je teško to da izgovorim, da mnogima kojima se obratim za posao smetaju i moje prezime Saitović, a još više i moja boja kože. Neću da kažem da me neko diskriminiše, ali…, ispričao nam je Žarko.

Zbog toga što za njega nije bilo zaposlenja u Srbiji, krajem jeseni prošle godine Žarko je odlučio da ode u Nemačku i tamo potraži posao. Prijatelji iz Aleksinca pomogli su mu da skupi novac za put i otišao je u Keln. Nije se, međutim, dugo zadržao u Nemačkoj jer je posle samo pet dana provedenih u centru za prihvat stranih državljana dobio povratnu kartu i nalog da odmah napusti teritoriju ove zapadnoevropske zemlje. Posla nije bilo, a drugi uslov da bi ostao nije postojao.

I ponovo je Žarko u Aleksincu i ponovo bez posla. Kratkog boravka u Nemačkoj nerado se seća. Ispričao nam je kako su ga mnogi sa ovih prostora koji duže borave u Nemačkoj ubeđivali da sebe predstavi kao žrtvu i politički progonjenu osobu, ali da to nije mogao da uradi.

– Svima sam odgovarao da neću i da ne želim ništa loše da kažem za Srbiju koja me je skoro od pelena očuvala i othranila, koja mi je omogućila da se školujem i da ipak koliko-toliko normalno živim. Zato sam se i vratio. Sada sam opet u Aleksincu i opet tražim bilo šta da radim i da pošteno zarađujem za život.

Nedavno je Žarko Saitović (23), iz Aleksinca, državljanin Srbije i, kako se izjašnjava, Srbin romskog porekla, zbog neuspešnih pokušaja da pronađe posao odlučio da promeni prezime. Sada se preziva Đorđević:

– Možda ću s novim prezimenom i da pronađem neki posao, ko zna. Ne tražim milostinju, mlad sam i jak i sačekaću, ali hoću pošteno da radim i od tog svog rada da živim. Nisam u mogućnosti da pokrenem nikakav privatni posao, ali ko zna, možda jednoga dana i to pokušam. A iz Srbije, to je sigurno, više nigde neću da idem, ispričao nam je dvadesetčetvorogodišnji Aleksinčanin Žarko Đorđević.