Prosidba na pozornici

Glumac aleksinačkog pozorišta Srđan Stojadinović preksinoć je predstavu „Kabare“, koja se, inače, završava veridbom glavnih junaka, završio zaprosivši svoju devojku Natašu, koja se nalazila u sali prepunoj publike.

- Ceo Aleksinac je znao šta se sprema osim mene. Na kraju predstave, kada se „verio“ jedan od likova koga je igrao naš budući kum Bojan Petković, Srđan je uzeo mikrofon, sišao s pozornice do prvog reda u kome sam bila, i zaprosio me pred publikom i kamerama emisije „Sve za ljubav“. Još ne mogu da dođem sebi od šoka, mada smo odavno planirali da se venčamo. Ne mogu sada ni da se setim pesme koja se čula s razglasa, sećam se samo da me je pitao da li ću se udati za njega, i da li želim da on bude moj anđeo čuvar do kraja života - kaže buduća gospođa Stojadinović.

Nataša je vezana za invalidska kolica otkako je, na današnji dan, pre 17 godina doživela nesreću. Kaže da je sa Srđanom prijatelj bila od malena, sve dok mu pre nekoliko meseci nije priznala da je zaljubljena u njega. Od tada su nerazdvojni.

- Planiramo svadbu na proleće, a pošto sam se posle ovakve veridbe skoro i navikla na kamere, odlučili smo da se prijavimo i za emisiju „48 sati-svadba“ - kaže presrećna buduća mlada.

---

OD njih dvoje nema srećnijeg para. Vidi im se to u očima, a i sami ne kriju zadovoljstvo pri svakoj izgovorenoj rečenici. Nataša Dragić (33), invalid u kolicima, i Srđan Stojadinović Lebi (37), glumac aleksinačkog Gradskog pozorišta „Teatar 91“, svoje osamnaestogodišnje prijateljstvo, koje se spontano izrodilo u pravu i iskrenu ljubav, 22. novembra krunisali su istovremeno veridbom i brakom, i to, na nesvakidašnji način. Pored bine, odmah po završetku pozorišne predstave, u kojoj je Srđan igrao jednu od rola, i pred oko 600 svedoka - posetilaca. Čak je i sam kraj komada specijalno adaptiran za tu priliku, a vrhunac svega je bio u tome što su gotovo svi u sali znali šta će se dogoditi, osim mlade neveste.

- Pokazali smo da za ljubav ne postoje granice i verujemo da će se posle ovog našeg čina bar još nešto promeniti u odnosu prema hendikepiranim osobama - ushićeno kaže Nataša, u prisustvu Srđana, koji s ponosom ističe da je srećan zbog ulaska u bračne vode i da u svojoj dragoj ne vidi ništa neobično zbog njenog hendikepa.

A kako je u gradu na Moravici primljeno ono što su uradili ovo dvoje mladih, možda najbolje govori to da su prisutni, stojeći u sali, dvadesetak minuta frenetičnim aplauzom nagradili njihovu upornost i želju da, uprkos svemu, zaplove u bračne vode. U očima prisutnih primećene su suze radosnice, jer ovakva, kako su je neki nazvali, romantično-humana i plemenita ljubavna priča sa srećnim krajem nikada se ovde nije dogodila.

Ove večeri, inače, na repertoaru „Teatra 91“, bila je predstava „Kabare, kabare“, u režiji Branislava Nedića, upravnika kruševačkog Narodnog pozorišta. Tema je, inače, ljubav, a Srđan je igrao lik Boleta, koji radi u kafiću i nesrećan je zbog neuzvraćene ljubavi. Kao i uvek, Nataša je u kolicima i tada bila tik uz pozornicu, a došao je i sam reditelj, s obzirom na to da je znao o čemu je reč, pa je kraj predstave donekle izmenio i prilagodio okolnostima.

Naime, tokom predstave sa matrice se čula pesma Zdravka Čolića, „Ljubav je samo reč“, koju je snimio Srđan, ali je po prethodnom dogovoru on u jednom trenutku uzeo mikrofon u ruke i uživo počeo da peva ovu pesmu, polako silazeći niz stepenice prema Nataši. Za razliku od drugih, uključujući familiju i veći deo publike, Nataša nije ni slutila šta će se desiti. Tek kada je Srđan kleknuo pored njenih kolica, izvadio prsten i pitao je hoće li mu biti večna saputnica kroz život, ona je ushićeno počela da ponavlja da, da... Zatim je usledio aplauz, a iz sale niko nije izlazio gotovo pola časa.

Nataša, inače, ima svoju trgovinsku radnju u sastavu Doma kulture, u kojoj radi sa sestrom Biljanom, dok je Srđan kao jedan od osnivača i glumaca „Teatra 91“ zaposlen u Centru za kulturu. Živeće sami u Srđanovoj porodičnoj kući, jer je on pre nekoliko godina najpre ostao bez oca, a zatim i bez majke.

NESREĆA

NATAŠA je, inače, postala invalid kao srednjoškolka, dakle, kada joj je bilo samo 16 leta, i to tokom bezazlene dečje igre. Naime, i tada je bila popularna igra tzv. trula kobila, odnosno, preskakanje jednih preko drugih, i njoj je tada u jednom trenutku pukla kičma. Dugo je bila na rehabilitacijama i lečenjima, ali poboljšanja nije bilo. Morala je da se pomiri sa činjenicom da će život provesti u invalidskim kolicima. Sa Srđanom, to će joj sada biti mnogo lakše.