Доње Бријање код Брлога

Негде на југу Србије човек се изгуби. Лута сатима, и не може да нађе никога. Ма, ни живе душе. Онда, најзад, у неком селу угледа берберску радњу. Улази, обрадован, и затиче људе који чекају на ред.

"Шта вам треба?", пита га брица.

"Доње Бријање!", насмејано ће човек.

Зато нису нимало насмејани били "мајстор" и остале муштерије. Сви су сложно скочили да - бију непристојног невољника.

Оваква анегдота се, као и све остале које је неко некоме испричао, можда десила. Можда и није. Али, Доње Бријање стварно постоји, што зна свако ко је имао ту (не)срећу да војску служи у Врању или Лесковцу. Јер, ту се налази војни полигон за гађање.

И није то Доње Бријање баш мало: у овом селу у лесковачкој општини живи 1.487 становника, који су вероватно већ одавно огуглали на пошалице житеља околних места.

Судбину Доњобријанаца деле десетине, можда и стотине села и заселака у Србији. Према њима су неки давни кумови били немилосрдни, па садашњим становницима баш није лако.

Јер, 83 становника једног месташцета надомак Пирота живи у - Брлогу. Дупло мање је Свињиште, близу Куршумлије. Дупло веће Костур, код Пирота.

Како ли само миришу места Смрдић, у општини Житорађа, и Смрдан, крај Лесковца? Каква је перспектива у Надрљу (Рековац); чиме се бави 110 људи настањених у Краставчету, у околини Гаџиног Хана; није ваљда то малено Црвско код Сјенице баш тако страшно? Јесу ли поштени људи из лозничке Завлаке, ил’ стварно воле да „завуку“? Па их ви после тужите у Судском Селу, код Новог Пазара...

А ту су и Црнче, па Свињарево, Гуњетина, Пленибабе, Џигољ, Печено, Вртиглав, Мозгово, Студена...

Када чују за Злодол, Покрвеник, Суморовац, Костомлатицу, Мучибабу, Ждеглово, Фијуљ, Поганово или Вражогрнац, многи ће се сетити Меше Селимовића, који је у „Тврђави“ написао да имена наших села звуче као „чемер, сиротиња, глад, несрећа“. Као да нас је, каже писац, Бог обележио...

Треба изговорити и Дудулајце, Стублца, Протопопинци, Нашушковица, Острц, Скржути, Жлне, Ждеглово, Дрлупе, Црцавац, Дегрмен. А треба, ваљда, и живети тамо? Или било где што није велики град.

Јер, последњи подаци Републичког завода за статистику кажу да је 2007. у Србији (без Косова и Метохије) било 4.706 насеља, што је чак за 1.400 мање него свега деценију раније. А од укупног броја, 79,6 одсто - или, бројем, 3.745, има негативан природни прираштај...

Ретки, који би, макар на основу имена, могли да се похвале да им, за разлику од већине српских насеља, „оне ствари“ добро иду, вероватно су становници Доброљубаца, код Александровца. За њима су, по подухватима, можда житељи крај Ибарске магистрале, према Горњем Милановцу, где једно за другим иду села Мрчајевци и - Неваде. Није ни 108 становника Курића у Рашкој прошло толико лоше. Само да је акценат добар.

Живи се у Србији и у Унучићима, Грејачу, Вранама, Црвеној Јабуци, Стрелцу, Победи, Чешком и Руском Селу (али и у Српској Кући!), Горњем Дејану, Доњем Душнику и Доњем Гајтану, Шљивовици, Гркињи, Кусој Врани, Дединој Бари, Помијачи, Перуници, Обрви, Скакавцима, Жучи, Паради, Пољацима, Игришту, Дрводељу, Прекопчелици...

Шантић, Степа, Змај

Нека српска села, поготово у Војводини, поносно носе имена заслужних људи. Тако се у општини Нова Црња налази село Војвода Степа (мада га Мађари зову Леонамајор), а код Сомбора се живи и у Алекси Шантићу и у Светозар Милетићу.

По српском политичару, новинару и књижевнику Јаши Томићу зове се село код Сенте, на самој граници са Румунијом, а по песнику Јовану Јовановићу - велико врбашко село Змајево.

Бизарно

Најбизарније име, ни криво ни дужно, носи аустријско село Факинг.

Постали су туристичка атракција, јер хиљаде младих жели да се фотографише баш код табле на улазу у насеље.

Али, баш због те табле - коју краду готово свакодневно - мештани су одлучили да мењају име у нешто што, на свеприсутном енглеском језику, нема сексуалне конотације...