Како сам испала луда жена у епизоди „У чему је проблем госпођо?“

Знате онај осећај да сте само ви будала јер чекате да се упали зелено светло на пешачком? Док одбројавате секунде кад ће већ једном да се упали проклети зелени човечуљак, сви су већ прешли на другу страну. А ви чакате и непријатно вам је.

Или било који случај, кад знате да тамо неки закон каже да треба да се радио тако и тако, али некако, дође глупаво да се испоштује, јер ће вам се неко због тога смејати. Мислим, шта ће рећи остали возачи или ваши сапутници ако возите прописаних 60, 50 или, не дај боже, 40 километара на сат?! Само млакоње и жене возе по правилима. Разумете сигурно.

Тако некако се и ја осећам сваки пут у некој продавници у којој знам да не издају фискалне рачуне, а имају касу томе намењену. Испред мене двоје, троје, четворо, нико не тражи рачун, где сад ја да га тражим? Е па, да видимо шта се деси кад га тражим? Да напоменем реч је о једној ћевабџиници у мом крају, која готово стално ради и увек има муштерије. Никада ми до сада нису издали рачун. Ни мени, нити било коме кога ја лично познајем. Фискалну касу имају.

А заправо сам рачун тражила јер ми није јасна метода којом су ми обрачунали купљену робу. Жена збуњена. Типка по каси, али нема појима како се то ради, очигледно, јер је ретко када и користи. „Албанска лепиња“ бар 6 месеци уназад на менију, нема ни шифру. Добијам неки рачун и жена ми онако с мишљу у глави и тако очигледно у погледу „шта хоћеш, глупачо“ на мој збуњени поглед, објашњава да је издала прави рачун.

Излазим из радње са осећајем да ми расту магареће уши уместо ових мојих. Погледам рачун још једном. Ни не разумем шта је куцано, али тај износ свакако платила нисам. Обављам осталу куповину, а у глави ми неко њакање. Враћам се. Тражим прави рачун, поново. Жена ме гледа као да сам управо с Марса слетела и почиње да пребира по оној каси све могуће опције. У међувремену је заборавила и да сабира, чак и уз помоћ калкулатора (шта ће јој калкуатор, поред фискалне касе, мислим се?!). Ето нам и газде. Високог и широког господина, прописно „окићеног“ наруквицом и ланцем. Ја сам крупна жена, али га гледам одоздо.

„У чему је проблем госпођо?“ Објашњавам да само желим рачун за купљену робу. Тачан рачун. Уместо рачуна, ето нама натезања: Па да ли ћу због 20, 30 динара да правим проблем? Па ево мени рачун на 100 динара нижи износ и каваљерских 100 динара – части газда. Упорно желим рачун. Прелазимо на нељубазни део. Што ја њега малтретирам? Да ли хоћу да ми да телефон и број тржишне (кога хоћу) да позовем (и даље верујем да инспекторе не може да купи, па ни мешаним роштиљским месом). Следи грубљи приступ, викање и на крају претња да изађем из његове радње. Без рачуна. У међувремену нису га издали никоме. Ушло је бар четворо људи.

Одлазим у оближњу полицијску станицу и тражим помоћ и заштиту у покушају да добијем рачун. Они раде на аутопуту (не знам шта то значи, али схватам да није довољно да било ког полицајца на улици повучеш за рукав и очекујеш помоћ – треба да „повучеш“ правог).

Љубазно ми нуде број полиције која је задужена за ову област. Зовем. Јавља се неки љубазни полицајац. Представљам се и објашњавам зашто ми треба помоћ полиције. Узимају моје податке – име, презиме, улицу и број, број телефона. Кажу послаће дежурног колегу.

До чекам тог колегу, зовем комуналну полицију (0184150202), која каже, да то није у њиховој ингеренцији, али ми љубазно (и они) дају број тржишне инспекције (018505137, ако вам затреба). Тржишна се не јавља, али ме је комунални полицајац посаветовао да је довољно да полиција региструје да сам се жалила. Ок. Чакам полицајца. После 45 минита и 3 позива полицији, која ме је посаветовала да чекам испред радње (у којој ми је газда претио малочас), ето и њега. Пешака, толико полако, да ми је требало времена у тренутку кад сам га видела, да укапирам, да ли се креће или стоји у месту.

Како год, охрабрена његовим присуством, полазим му у сусрет. Питам га: „Ви се баш не журите?“ Он ми одговара: „Ја госпођо немам авион!“. И боље је мислим се. Нека ми опрости господин полицајац, али колико ја могу да препознам особу под утицајем алкохола, он не би прошао алко тест. Дакле, боље што је пешака. Покушавам да му објасним у чему је проблем. Теже ми иде. Узима моје податке – име, презиме, улицу и број и број телефона. Познато?

Улазимо у спорну радњу. Газде одавно нема, а продавачице по налогу газде претпостављам, обрисале цену за „албанске лепиње“. Додуше, заборавиле и из излога, па их подсећам да су тај део пропустиле. Овде већ у неверици да учествујем у свему овоме и то по сопственом опредељењу, слушам и гледам како се увежбано, праве невеште и тврде са смешком „ала смо те прешли“ да у руци имам прави рачун (са 100 динара мањим износом).

Ваљда су проблем са неиздатим рачуном решиле брисањем артикла из понуде и то оног који ја још имам у кеси. Већ ми је циркуса преко главе. Питам их да ли би нека од њих могла да се закуне у истинитост својих тврдњи. Главе доле. Једна у роштиљ, друга у лепиње, трећа у млевено месо. У Србији можеш да лажеш, али не и да се лажно закунеш. Што би рекли, прпа од Оног горе, јер ваљда Он слуша само кад се кунемо, не и кад претходно лажемо.

Полицајац на моје питање, каже да се не вређамо? Ја га питам ко је кога увредио? Он ме упозорава да ја не вређам. Да објасним, те вечери, иако ми је кроз главу прошло много псовки, нисам рекла ни једну једину реч, која се може сматрати увредом. Питам га: „Да ли се ви господине шалите са мном?“. Он мене лепо за руку па испред радње.

Кажем му да склони руку с мене. Он почиње да ми објашњава нешто, а ја не могу да се отргнем утиску да слушам последње госта у кафани, сат времена после фајронта. Једино што осећам су немоћ, очај и дубока разочараност.

Очекивала сам полицајца, оног са рекламе, што помаже деци пешацима, помаже у невољи. Овај испред мене није ни близу тој слици.

Прекидам га и кажем му: „Господине, погледајте се на шта личите. Униформа вам је стара и похабана, сумњам да имате нову, на све стране вам висе конци“ Он ме гледа сузним очима. Потресен и погођен мојим речима, показује ми бушне ципеле, по први пут у сагласности са мном. Настављам, а и мени сузе у очима „Овај овде човек има огроман промет, а никад не издаје рачун. Да га издаје, плаћао би и порез од кога ви примате бедну плату. Ја сам вечерас тражила да ми се изда фискални рачун. То је око 140 динара за Вашу плату и вашу униформу, али видим да Вам је дража пљескавица, коју овде једете“. Тврди да никад овде није јео пљескавице. Тешко ми је да у то поверујем. Ово је једина радња са храном која ради до касно.

На крају каже да неће да напише записник, каже да ће позвати патролу да дође по мене и пљескавице да у полицији дам изјаву. Пристајем и чак инсистирам. Али беше то блеф, изгледа. Неки метод застрашивања.

Зовем његовог претпостављеног, он му се правда, тврдећи да је узео податке од продавачица. Није. Кажем му: „Видим да овде губим време. Радите шта Вам је драго, али требало би да свој посао обављате у складу са значком коју носите!“. Полазим кући и сама потресена, а он за мном и мојом мајком (коју сам позвала да не стојим ноћу сама). Покушава да ми објасни како часно ради свој посао 32 године. „Свака част. А сад ако не желите да ме ухапсите, склоните се од мене и пустите ме да идем кући“. На крају и он изнервиран и љут и ваљда увређен одлази на другу страну. Питам се какав је извештај поднео?

Шта је заправо требало да урадим?

Ова моја борба за правдом и поштовање закона је била чиста глупост и губљење времена. Дакле, ништа од наведеног, сем да на почетку тражите рачун, не треба да радите. Уколико вам неко у време кад тржишна инспекција обично не ради, не изда рачун, потражите га, или и без тога, чим сване радни дан правац у зграду Општине у Николе Пашића. На шалтеру 19 обично нема гужве. За дивно чудо, не плаћа са ни такса. Пријавите анонимно или с потписом неиздавање фискалног рачуна. Добијате број, на основу кога знате да је ваша пријава заведена и уз помоћ које можете да пратите шта се учинило по питању ваше пријаве. Просто? Можете позвати и број Пореске управе за питања, сугестије и примедбе 0700-700-007 (радним данима од 9 до 18 сати).

Како сам ово сазнала?

После четири дана осећај да сам нешто започела, али не и довршила, почео је да ме снажно копка. Осећај да сам испала будала и болна свест да се свет због тога ни мрвицу није променио није ми давао мира.

Решим најпре да сазнам шта је на крају онај полицајац написао у извештају, за који је имао само моје податке? Одем у полицијску писарницу. Дају ми папирић са бројем жиро рачуна и кажу да уплатим таксу 580 динара (ако се не варам, али нећете ваљда „за 20, 30 динара да правите проблем?“;). Објашњавам због чега ми треба извештај, они ми саветују да одем до полицијске станице коју сам оне ноћи звала. Ок.

Идем до Општине. Питам на Инфо пулту где могу да пријавим неиздавање рачуна. Човек ме збуњено гледа. „Па ваљда на Кеју (тамо је смештена Тржишна инспекција)“. Кажем му да су ми рекли да се пријава подноси у Општини (распитала се код комшинице из тржишне). „Онда 3. спрат“ каже он.

На трећем спрату двојица чувара (ваљда је мало један) седе и причају. Прилазим и питам где могу да пријавим неиздавање фискалног рачуна. И они су збуњени, али већ се навикавам на тај израз. Телефоном покушавају да открију мистерију где се предаје пријава. Неко им каже да треба да одем до Кеја.

Објашњавам да треба овде да предам пријаву. Они се гледају и први пита другог ко му је то рекао. Овај одговара „шефица“. Размишљају за тренутак и овај први предлаже да питају неку другу особу (да не помињем име). Да није жалосно па да се смејем – не зови шефицу, него неког ко зна. Баш та особа наилази и њој објашњавам да треба овде да се преда пријава, а не директно Тржишној инспекцији и најзад добијам информацију да „пробам на шалтеру 19″.

На шалтеру 19 нема гужве и, као што рекох, не плаћа се такса. А то што нема гужве, ваљда је зато што је мало оваквих будала као што сам ја, спремних да потроше драгоцено време на бирократско малтретирања. Али пошто сам ја новинар, то се не рачуна.

Шта сам схватила?

Пре него што сам написала овај текст желела сам да добро размислим. Када је бес уступио место рационалној мисли схватила сам неколико ствари:

1. Да је у Србији лакше пословати, да су намети за мала и средња предузетнике нижи, да ли би онај господин, што би реко Ђорђе Балашевић, „из прве строфе“ продавао роштиљ без рачуна? Верујем да не би.
2. Да су казне велике (као у Немачкој нпр. где због неиздавања рачуна, не само да затварају радњу, него власнику и члановима његове породице није дозвољено да се наредних 5 година баве истим послом) да ли би се и с толиким наметима усудио да крши закон? Овако и казна са све једномесечним затварањем објекта, која би негде у свету трајно нарушила углед радње, „исплативија“ је када се упореди са оствареном зарадом продајом „на црно“.
3. Да се особе које својевољно (без надокнаде) указују на кршење закона третирају с поштовањем, да ли би се ико усудио да ризикује и крши закон, ако зна да је међу његовим муштеријама (или било где на улици) много оних грађана који ће сматрати да им је дужност да пријаве кршитеље закона? Мислим да би неколико пута размислио, па одустао.
4. Да се особе које пријаве кршење закона награђују, да ли би их било више? У Србији? Питам се да ли би честит свет пристао да буде плаћен на овај начин, али би бар били међу многима који би да тако зараде, па би се свог дела могли и одрећи, али макар да их не гледају као „замајане“.
5. Да људи у Србији имају свест да је порез новац који иде у буџет и којим се на крају финансира макар један сектор друштва који њих директно дотиче, да ли би допустили да неко „на њихове очи“ тај део стави у свој џеп, а не у буџет? Мислим да не.
6. Да неко заиста кажњава и купце без фискалних рачуна, сигурно не би без њега изашли из радње.
7. Да купци бојкотом кажњавају несавесне продавце, да ли би такви опстали? Тешко.
8. Да је просто и једноставно пријавити неиздавање фискалног рачуна и пратити шта се учинило по питању ваше пријаве, да ли би се људи лакше одлучили на то да пријаве овакве ствари? Мислим да би. У супротном, најлакше је у старту одустати.

И даље се осећам као будала…

Моја прича служи да се „добро насмејемо“ у редакцији. На мој рачун. Предлажу да ми направе клип или фото монтажу у стилу оног Yоутубе клипа „А где је печат?“.

Пошто ја купљену пљескавицу оне вечери из револта и принципа нисам појела, у кући ме често у шали, нуде роштиљским месом, спремљеним у „мојој“ ћевабџиници.

Ха, ха, ха. И ја се насмејем. Нажалост и даље, верујем, својој глупости. Ни после свега, немам осећај да сам урадила праву ствар. Како је све то утицало на мене? Па ево овако.

Више не тражим фискални рачун. Нисам га тражила ни у кинеској радњи данас, иако то увек радим, у знак подршке малим радњицама које једва преживљавају, а издају рачуне. Тражим га чак и кад кажу да све морају поново да куцају. Данас сам потрошила око 1000 динара. То значи 200 динара мање за Државу. За Град неког 30ак посто од тога. Казна јер нису радили свој посао, него морам ја, иако плаћам?

А нишке школе и даље немају Интернет и не раде им телефони. У болници фале средства за најтеже операције и снимања. Програм „Трудноћом до посла“ није стопиран, али се нови захтеви не примају док се не исплате дуговања из 2013. године. Сада је април 2014. Град нема пара да финансира Народну кухињу, иако свако мало неко најави почетак рада исте…

Не тражите фискални рачун када вам га не издају. Шта вас брига! И онако вас се не тиче, зар не?

http://www.superradio.rs/info/kako-sam-ispala-luda-zena-epizodi-u-cemu-je-problem-gospodo/