Бела куга угасила школу

- Од пољопривреде и сточарства се живело, али да би претекло и имало било каквог вишка у многољудним кућама многи су имали своје воденице, ваљарице, црепане, ћумуране, а после рата и стругаре. Било је разних занатлија: ковача, клонфера, колара, самарџија, мутавџија. У одређеним историјским раздобљима било је погранично село, па је било и жандара, чиновника, учитеља, шумара, путара - прича 80-годишњи Мирко Станковић, који је из познате фамилије Дупљанци.

Остали гробови предака

- Чиме се странцима које доводимо можемо похвалити, где их можемо одвести? На једење и пијење?! Они су жељни мира у нетакнутој природи, а то им жубор чисте воде на Мијовској реци и лепота природе и те како пружају. Није касно да се од пропадања сачува једна ваљавица и воденица, то је наша историја. На то треба да будемо поносни, то се свуда у свету цени. Овако остају нам само гробови наших предака. Да ли ће будућа поколења моћи да се пробију до њих, да им запале свеће? Последице су очигледне - завршава причу Јовановић.

Живи са женом Каном од пољопривреде, али су сваког викенда код њих синови Новица и Славко. Новица има кошнице са пчелама, а обојица помажу родитељима.

- Имамо две краве, свиње, кокошке и родитељима помажемо, а и нама олакшавамо живот у граду -каже Славко.

До Мирка живи старина Тоза, његов брат од стрица. До њихове куће је и школа, дворишта су им спојена.

- Тужно је рећи да данас нема ниједног ђака и да је школа затворена. Чекамо да мали Вукашин Стојановић, који има четири године, отвори поново школу, ако зграда не падне до тада. Школа је за нас била светиња, а учитељица икона - прича Новица.

- У Мијовцу, па и у осталим селима Пољанице, куће су биле мале, али пуне људи, стараца, жена и деце. Некад је у кући Пилиштараца било 20, а данас толико људи нема цело село. Мијовска река била је жила куцавица за село и читав крај. На току дужине око осам километара биле су 33 воденице и три ваљарице, а данас нема ниједне - прича Јовановић.

Стари Мијовчани знали су да користе реку као воду за пиће и наводњавање, тако и да максимално користе њену снагу за покретање воденица, ваљавица, пилана, вуновлачара... А онда је живот изумро.

- Нема приступних саобраћајница. Многи су умрли чекајући их, бојим се да и оне који су остали чека иста судбина, они који у ту причу нису веровали побегли су да се никада не врате. Пре рата ту реку на путу ка Оруглици је лично краљ прошао џипом. Готово 100 година касније ситуација је још гора. Део од данашњег асфалтног пута до Мијовске реке је око два километра. Потребан је по један мост на Ветерници и Мијовској реци. Пут према Врању је урађен касно, према Лесковцу ни дан-данас није урађен - тврди Јовановић.