Bela kuga ugasila školu

- Od poljoprivrede i stočarstva se živelo, ali da bi preteklo i imalo bilo kakvog viška u mnogoljudnim kućama mnogi su imali svoje vodenice, valjarice, crepane, ćumurane, a posle rata i strugare. Bilo je raznih zanatlija: kovača, klonfera, kolara, samardžija, mutavdžija. U određenim istorijskim razdobljima bilo je pogranično selo, pa je bilo i žandara, činovnika, učitelja, šumara, putara - priča 80-godišnji Mirko Stanković, koji je iz poznate familije Dupljanci.

Ostali grobovi predaka

- Čime se strancima koje dovodimo možemo pohvaliti, gde ih možemo odvesti? Na jedenje i pijenje?! Oni su željni mira u netaknutoj prirodi, a to im žubor čiste vode na Mijovskoj reci i lepota prirode i te kako pružaju. Nije kasno da se od propadanja sačuva jedna valjavica i vodenica, to je naša istorija. Na to treba da budemo ponosni, to se svuda u svetu ceni. Ovako ostaju nam samo grobovi naših predaka. Da li će buduća pokolenja moći da se probiju do njih, da im zapale sveće? Posledice su očigledne - završava priču Jovanović.

Živi sa ženom Kanom od poljoprivrede, ali su svakog vikenda kod njih sinovi Novica i Slavko. Novica ima košnice sa pčelama, a obojica pomažu roditeljima.

- Imamo dve krave, svinje, kokoške i roditeljima pomažemo, a i nama olakšavamo život u gradu -kaže Slavko.

Do Mirka živi starina Toza, njegov brat od strica. Do njihove kuće je i škola, dvorišta su im spojena.

- Tužno je reći da danas nema nijednog đaka i da je škola zatvorena. Čekamo da mali Vukašin Stojanović, koji ima četiri godine, otvori ponovo školu, ako zgrada ne padne do tada. Škola je za nas bila svetinja, a učiteljica ikona - priča Novica.

- U Mijovcu, pa i u ostalim selima Poljanice, kuće su bile male, ali pune ljudi, staraca, žena i dece. Nekad je u kući Pilištaraca bilo 20, a danas toliko ljudi nema celo selo. Mijovska reka bila je žila kucavica za selo i čitav kraj. Na toku dužine oko osam kilometara bile su 33 vodenice i tri valjarice, a danas nema nijedne - priča Jovanović.

Stari Mijovčani znali su da koriste reku kao vodu za piće i navodnjavanje, tako i da maksimalno koriste njenu snagu za pokretanje vodenica, valjavica, pilana, vunovlačara... A onda je život izumro.

- Nema pristupnih saobraćajnica. Mnogi su umrli čekajući ih, bojim se da i one koji su ostali čeka ista sudbina, oni koji u tu priču nisu verovali pobegli su da se nikada ne vrate. Pre rata tu reku na putu ka Oruglici je lično kralj prošao džipom. Gotovo 100 godina kasnije situacija je još gora. Deo od današnjeg asfaltnog puta do Mijovske reke je oko dva kilometra. Potreban je po jedan most na Veternici i Mijovskoj reci. Put prema Vranju je urađen kasno, prema Leskovcu ni dan-danas nije urađen - tvrdi Jovanović.