Dan kada je NATO ubio bebu i njenog oca

Da li su i deca i seljaci bili strateški ciljevi i da li je mirna savest onih koji su i na njih i na njihove kuće izručivali mnogobrojne bombe pre petnaest godina tokom NATO agresije na našu zemlju? To pitanje je i danas u duši svakog stanovnika malog sela Merdare u opštini Kuršumlija, iznad Podujeva. Ono lebdi i iznad pedesetak kuća koje razrušene i zapustele još svedoče o zločinu za koji još niko nije odgovarao. Niti se, bar, izvinio ovim ljudima koji su izgubili svoje kuće, ali mnoge najmilije.

Sudbina porodice Tošović mogla bi da bude tema najtužnijih drama, romana, filmova. Oni su u jednom trenu ostali i bez kuće i bez dva člana porodice, a samo je sreća spasila trećeg. Marija Tošović je danas jedini svedok te tragedije. I samo ona zna kako se oseća svakog 10. aprila, od 1999. godine do danas. Toga dana u podrumu svoje kuće poginuli su njen muž Božina i njena ćerka Bojana, koja je imala samo jedanaest meseci. Ovih dana bi slavila šesnaesti rođendan, a, eto, nije dočekala ni prvi.

Mučno je Mariji Tošović i danas da priča šta je sve doživela te noći. I jedina joj je uteha što je i pored svega uspela da očuva trudnoću i rodi devojčicu, samo dva meseca posle nesreće. Anđela, koja se rodila 17. juna, kao istinski anđeo, već uveliko sprema malu maturu. Dali su joj to ime, kaže njena majka, kako bi pokazali tim bezdušnicima šta je i ko je pravi anđeo.

A večito će se sećati svoje Bojane i muža Božina. I svakog trena one noći kad ih je zlo zadesilo. Niko u Merdaru nije mogao ni da pretpostavi da će baš njih NATO da bombareduje. Ni u selu, ni u blizini, nema ni vojnih ni drugih važnih objekata. Svi su se spremali za Uskrs, veliki hrišćanski praznik. Tošovići su legli rano da bi poranili i obavili uskršnje običaje.

– Probudila nas neka tutnjava nešto posle deset sati noću. Poustajali smo i pošto smo shvatili da je na selo pala bomba, sa bebom smo sišli u podrum da se zaštitimo. U brzini, zaboravili smo njenu flašicu. Božina se vrati gore u sobu i donese je. Onda mi uze dete da me odmeni, pošto sam bila u sedmom mesecu trudnoće. I samo što je uze u naručje, nešto je strašno tresnulo. Više ništa nisam znala. Kad sam se osvestila, videla sam da sam sva u ruševinama, samo su mi glava i leva ruka bili slobodni. Čula sam kako me muž doziva ispod ruševina pored kojih je ležala naša ćerkica – kazuje Marija, dodajući da je bomba udarila u sam temelj kuće.

Onda su došli Marijini otac Savo i brat Mirko. Prvo su izneli malu Bojanu, potom su golim rukama otkopali Božina. Bio je živ, ali nepokretan. Skinuli su vrata od kuće i postavili ga na njih. Onda su otkopali i Mariju. Preneli su ih u jedan propust na putu. Tu su proveli noć, bombardovanje nije prestajalo.

– Pitala sam gde mi je dete, a oni kažu da je kod moje majke Zagorke. Dugo sam držala glavu Božinovu, tešeći ga. Onda me je zamenio otac. Kad je svanulo i prestalo bombardovanje, ja osećam da muž ne diše. Dodirnem mu lice, ono hladno. Mrtav je, uspela sam samo da kažem. Mrtva ti je i ćerka, rekoše mi moji. Bila sam u šoku. Ni suza nisam imala. Posle su me prevezli u Kuršumliji u bolnicu, pa u Prokuplje. Imam i danas ožiljke po celom telu, na kičmi veliki. Ali, najveći je onaj u duši – priča Marija Tošović.

Ona je danas zahvalna dobrim ljudima i državi Srbiji. Ljudi iz lokalne vlasti su je zaposlili i Marija radi kao matičar u Mesnoj kancelariji u susednom selu Rači. U poletu obnove svega porušenog koji se odvijao posle bombardovanja, izgrađene su nove kuće u Merdaru. Jednu od njih dobila je i porodica Tošović.

Onamo gore, gde su bile kuće Merdarčana, sve je zapustelo. U skoro svakodnevnom bombardovanju dva i po meseca na ovo selo sručene su tone i tone bombi. Pa i četiri kontejnera kasetne municije. Tek je prošle godine očišćen taj deo terena. Ali, za ovih 15 godina, tamo gde su bile kuće i imanja, sve je zaraslo u šikare i trnjake. Ni zarušeni tunel pored sela još nije popravljen, tako da ni voz više ovuda ne prolazi ka Kosmetu. I magistralni put kojim se iz Niša ide ka Prištini u veoma lošem je stanju.

Kako piše u knjizi „78 dana pakla” Radoljub Gligorijević, nekadašnji dopisnik našeg lista, samo je Patrik Benson, francuski književnik, posetio Merdare i svoje zaprepašćenje zločinom preneo u listu „Figaro”. Ne pamti se da je iko iz bilo koje zemlje učesnice bombardovanja zvanično posetio Merdare i porodicu Tošović.

Kao da ih nije dirnuo ni izgubljeni život tako male Bojane.