Umesto pred kosovskim, OVK pred sudom u Nišu

Predmet koji datira iz 1999. godine tiče se sukoba na jugoslovensko-albanskoj granici 1998. godine, kada su poginula šestorica pripadnika Vojske Jugoslavije. Optuženi nisu dostupni, pa im Srbija sudi u odsustvu.

Istragu protiv pripadnika bivše Oslobodilačke vojske Kosova naložilo je još 1999. godine vojno tužilaštvo u Nišu. Nakon što su vojni sudovi rasformirani, slučaj je prešao u nadležnost Višeg javnog tužilaštava.

Tako je nakon više od 15 godina, u Nišu počelo suđenje pripadnicima OVK, pored ostalog, "za teroristički napad na karaulu Košare na jugoslovensko-albanskoj granici, septembra 1998. godine".

"Okrivljenima se sudi u odsustvu jer pozivi nisu mogli da im budu uručeni u dužem periodu i jer se oni nalaze na području Kosova i nedostupni su državnom organu. U ovom predmetu je već jednom doneta osuđujuća presuda od strane Višeg suda u Kosovskoj Mitrovici, međutim, ta presuda je u međuvremenu ukinuta od strane Apelacionog suda u Nišu, te je postupak vraćen na ponovno odlučivanje Višem sudu u Nišu”, rekla za RSE portparolka tog suda Iva Popović.

U Srbiji se često postavlja pitanje odsustva rezultata u procesuiranju odgovornih za zločine nad srpskim i nealbanskim stanovništvom na Kosovu.

No, upravo to biće zadatak Specijalnog suda za ratne zločine OVK, koji bi trebalo da počne sa radom sledeće godine, podvlači nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić.

Zato ocenjuje da je suđenje pripadnicima OVK u Srbiji, u odsustvu, i još pod optužbom za terorizam, i u pravnom i u političkom smislu pogrešno.

“U situaciji kada već postoji čitav međunarodni postupak koji će se voditi za krivična dela koja se mogu okarakterisati kao ratni zločini i zločini protiv čovečnosti, mi hoćemo iz raznih političkih razloga da kažemo – ne, mi hoćemo da sudimo i za terorizam, ko zna, neko će se onda dosetiti da sudi i za kontrarevoluciju zato što je bilo optužbi da su Albanci kontrarevolucionari. Mislim da sve to nanosi veliku štetu i međunarodnom procesu pravde i regionalnoj saradnji na koju se Srbija obavezala”, navodi Nataša Kandić.

Prema optužnici, sumnja se, pored ostalog, da je grupa Albanaca sa Kosova 30. septembra 1998. godine postavila protivtenkovske mine nedaleko od karaule „Košare”, i da su iz zasede napali raketnim bacačima i bombama vozilo sa pripadnicima VJ. U napadu su poginula petorica vojnika, a dvojica su ranjeni.

Karaula Košare bila je poprište žestokih sukoba srpske vojske i policije sa jedne i Oslobodilačke vojske Kosova sa druge strane.

“Tragedija je da su poginuli mladi vojnici. Tu je često bilo sukoba između neprijateljskih strana. Bilo da je reč iz zasede, oni nose sve karakteristike oružanog sukoba i nema prostora za tumačenje koje bi određena krivična dela izvukla iz korpusa ratnih zločina”, dodaje Kandić.

Sedmorica bivših pripadnika OVK, kojima je prema navodima optužnice, komandovao pokojni Agim Ramadani, optuženi su za terorizam.

“Onog momenta kada su prestali sa radom vojni sudovi i vojni tužioci, civilni tužilac je dobio predmet i morao je da se izjasni da li ostaje kod tog optužnog akta, odnosno koja je već faza postupka. Ako je podignuta optužnica, on se izjašnjava da li ostaje pri optužnici ili ne, i onda nadležni sud mora da zakazuje i sprovodi suđenje”, objašnjava Đorđe Dozet, bivši sudija Vojnog suda u Beogradu.

Kada je reč o žrtvama na Kosovu, Tužilaštvo za ratne zločine Srbije je u 14 predmeta završilo istragu protiv 95 bivših pripadnika OVK. Sve su, međutim, prekinute upravo zbog problema sa izručenjem osumnjičenih, objasnio je svojevremeno skupštinskom Odboru za Kosovo Dragoljub Stanković zamenik tužioca za ratne zločine.

Još je manje za očekivati da će se optuženi u predmetu pred sudom u Nišu pojaviti na izdržavanju eventualne kazne kada ona bude izrečena, pa se postavlja pitanje smisla celog postupka.

“Svako suđenje u odsustvu ima smisla samo ako postoji ikakva šansa da se do tog lica koje bude tako osuđeno dođe, a i ako se dođe do njega mora se dozvoliti ponavljanje postupka. Dakle, nemam neki stav o ovome, osim naravno ako preti zastara, onda ima nekakve logike da se sudi”, kaže Đorđe Dozet. 

Insistiranje Srbije da procesuira zločine, koji su počinjeni na prostoru čitave bivše Jugoslavije, i u kojima su optuženi državljani drugih zemalja dovodilo je više puta do sada, ne samo do međudržavnih sukoba i zahlađenja odnosa, već i do međunarodnih skandala.

Ni Protokol o saradnji sa Tužilaštvom BiH nije stavio tačku na gonjenja državljana te zemlje, pa je nakon Ejupa Ganića, Jovana Divjaka i Ilije Jurišića, nedavno Beograd i Sarajevo zavadio i slučaj Nasera Orića. I svaki je završen uz političke posledice i suprotno zahtevima Srbije. Tako će, prema oceni Nataše Kandić, biti i u slučaju optuženika sa Kosova.

Za razliku od Bosne i Hercegovine sa kojom Srbija ima sporazum o saradnji, situaciju sa Kosovom dodatno komplikuje to što ga Beograd ne priznaje za državu, pa bi pitanje koordinacije u procesuiranju ratnih zločina, možda, trebalo dodati na dnevni red pregovora u Briselu. Jer, kao što je ukazao zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, ocenjujući da Srbija mora da formira tim za saradnju sa Specijalnim sudom za zločine na Kosovu, stvar je to političke volje i odluke.